Heroj na magarcu putuje u Hag

       Najava distribucije Srba, optuženih pred Haškim tribunalom za ratne zlocine protiv Muslimana i Hrvata, u pravcu Zagreba i Sarajeva, proslavljena je u glavnom gradu Bosne i Hercegovine parolom “Srbe na vrbe!” na zidovima buduceg specijalnog suda za ratne zlocine.
      U sudnicama ove ustanove, najavljuje se dolazak više od 10.000 bosanskih Srba. Medu njima i veteranska petorka iz Haga. Svi su sa preostalog dela optužnice u predmetu “Omarska”.
     Rec je o poslednjoj petorici okrivljenih pred haškim tribunalom u predmeta “Omarska”. Ostace zauvek upamceni zato što su se zatekli na optužnici, zbog koje haško tužilaštvo, vec citavu deceniju, nikako da se opere od nevidene bruke, nastale iz nezajažljive pohlepe da optuži što više Srba. Pocetni bilans prvobitne optužnice, podignute još 1995 godine, protiv odgovornih u logoru Omarska, kod Prijedora, bio je 19 optuženih osoba. Dve su, ispostavilo se, vec tada bile pokojne. Još veca bruka je ona treca – nepostojeca. A da ne pomenemo i (bar) jednu izmišljenu.
     Tako se, od pocetne cifre broj optuženih za predmet “Omarske” sa 19 sveo na devet: petoricu još optuženih i cetvoricu dosad osudenih. Daleko zanimljivije je šta se dogodilo sa ostalima.
     Ujdurma je pocela, kada je gladna senzacije, na teritoriju Omarske došla reporterka CNN Peni Maršal. Cilj novinarke bila je zemljoradnicka zadruga u Trnopolju, ogradena stubovima i pletenom žicom, gde je postojao centar otvorenog tipa, sa medicinskim osobljem i Crvenim krstom. Pacijenti su bili ranjeni, bolesni i oni stariji, a svi su u ratnim uslovima dolazili ovde, kako bi zatražili lekarsku pomoc. Nema ništa novo u prici da je gda Maršal pronašla živog - kostura od coveka, “osušenog” od raka i slikala ga, sa spoljne strane kampa, kroz rešetke, kao logorskog zarobljenika. Nikome nije smetalo što je kasnije razotkriveno da taj covek – Musliman i nije bio zatocenik, vec najobicniji bolesnik, koji je tamo došao da zatraži lekarsku pomoc. CNN i Maršal dobili su novinarske nagrade, a Jugoslavija sankcije. I otvoren je “lov” na dalje senzacije.
      Posle njene “price” u Trnopolje su se sjatili novinari iz celog sveta. Opijali su ljude u kafanama, kako bi “otkucali” ko su ti Srbi – loši momci, koji kolju, siluju i ubijaju... Trud im se isplatio jer su najzad otkrili jednog silovatelja nad silovateljima. Ime Gruban. Samo što su otkrili, vec su ga ocinkarili Hagu.
      Gruban je tako postao najveci “blam” haškog tužilaštva. Bio je to klasican slucaj metoda tužiteljke Luiz Arbur da prvo hapsi Srbe, a tek onda protiv njih da prikuplja dokaze. Mamac koji je glavni tužilac tribunala progutala sa udice ratnog reportera “Duge” i pisca Nebojše Jevrica, uvrstice je zauvek u anale svetskog pravosuda. Kanadanka je optužila i stavila na medunarodnu poternicu izmišljenu licnost iz jednog našeg književnog romana. Dovoljno je bilo da to bude Srbin i da njegovo ime srpski novinar došapne americkom kolegi, nesudenom dobitniku Pulicerove nagrade i honorarnom saradniku CIA.
      Jedne pijane noci, u nekom srpskom kaficu, Jevric je otkrio Ameru, željnom senzacija, ko je bio najveci silovatelj Muslimanki u gradanskom ratu u Bosni. Londonski “Spektator” objavio je da se ta osoba zvala “Gruban”, koji je kasnije optužen za gnusno silovanje zatvorenica u logoru Omarska. Amerikanac je, naravno, požurio da poverljivu informaciju prosledi Hagu, gde je ona “potvrdena” uobicajeno anonimnim “svedokom F”. Ali, kad se Grubanovo ime pridružilo poternici tribunala, on je ipak nastavio da neskriveno živi na Balkanu. Ovo ne bi trebalo da bude iznenadenje, napisala je autor teksta “Tiranija ljudskih prava” Kirsten Selers, s obzirom da “Gruban” uopšte nije živ covek, vec izmišljena licnost iz romana Miodraga Bulatovica “Junak na magarcu”.
        U prvoj optužnici glavnog tužioca Medunarodnog krivicnog suda za bivšu Jugoslaviju samo ime ili prezime “Gruban”, našlo se medu ukupno 19 optuženih, pominjanih po imenu i prezimenu. Svi su odgovarali za zlocine pocinjene od 25. maja do 30. avgusta 1992. godine, u logoru Omarska, smeštenom u bivšem rudarskom kompleksu, oko 15 kilometara udaljenom od Prijedora. Predvodio ih je upravnik Željko Meakic, a na listi okrivljenih bio je i ostao i zapovednik smene Momcilo Gruban, dok se njegov polu-bezimeni imenjak ili prezimenjak nalazio na osmoj poziciji, dva mesta iza njega. Umesto imena ili prezimena ovog drugog Grubana, pisalo je “ime nepoznato”.
       U optužnici broj IT-95-4, Gruban je svrstan u grupu onih, koji su “vršili dužnost stražara” u logoru Omarska. O optuženom u tacki 25. optužnice piše: “U razdoblju od pocetka juna do 03.08.1992, stražar iz logora Omarska cije je prezime GRUBAN, koji je bio clan smjene Mladena Radica, više puta silom izvodio 'F' iz prostorije gdje je spavala, odvodio ju u jednu prostoriju na prvom katu upravne zgrade logora Omarska i prisiljavao na spolni odnos”. Zbog “silovanja” Gruban je optužen da je naneo tešku povredu, da to predstavlja kršenje ratnih zakona i obicaja, kao i da je u pitanju zlocin protiv covecnosti...
      Optužnica protiv “grupe Meakic” kasnije je, više puta menjana i dopunjavana. Ali, u njoj se više nikad nije pojavilo ime bezimenog Grubana, za kojim je bila cak raspisana i medunarodna poternica. Uz nepostojece ime, na njoj je pisalo i: starost – nepoznata, nacionalnost – nepoznata, opis – nepoznat, adresa – nepoznata! Nepoznato je bilo i ime Grubanovog oca, ali je Nebojša Jevric, u knjizi “Heroj na magarcu putuje u Hag”, otkrio i pravog “roditelja” optuženog, književnika Miodraga Bulatovica i ime i prezime njegovog književnog junaka: Grubana Malica, iz Bijelog Polja.
      Sa ove haške optužnice, pored ovog “bezimenog”, do 1998. godine otpala su još devetorica. U prvobitnim varijantama, svi su bili optuženi po komandnoj odgovorosti. Ali, u slucaju logora Omarska, i pored desetogodišnjeg procesa, još nije utvrdeno ko je bio komandant, mada su mnogi za to bili optuživani. Zato su se navodi optužnice vremenom menjali i one su (pre)cesto prekvalifikovane u opšti kalup “zlocinacko udruženje”. Logorska straža našla se na listi optuženih (što je i logicno, jer su njih vidali svaki dan), dok stvarne “upravnike” niko nije uspeo da “izdvoji” i identifikuje. Zato je i tužilaštvo, kad “iscure” svi dokazi, prozivalo optuženog kao “clana zlocinackog udruženja”.
     Za konacnu osudu tribunalu nije ni trebalo više. Ljubimci haških tužilaca su tzv. zašticeni svedoci. Jedan od onih koji su se cesto pojavljivali u sudnici, bila je izvesna gospoda “F”, Muslimanka i ratna udovica, koja je sa svojom “koleginicom”, svedokinjom “A” (po zanimanju kondukterka), pored nepostojeceg Grubana, optužila za silovanje i Mirka Babica. Ovaj mašinski inženjer, u ratu je ucestvovao po radnoj obavezi i nije bio ni naoružan. Od svih optužbi osloboden je, još u prvom krugu, kao i Predrag Kostic, stražar u logoru Omarska optužen za silovanje iste “F”. Svedocenje zašticene osobe ”A”, u drugom slucaju, donelo je optuženom Mladenu Radicu, zvanom Krkan, 20 godina robije. Advokati su pokušali da “spasu” klijenta time što su pokušali da dokažu “nepodobnost” nabedenog napasnika za silovanje. Branili su ga njegovom slikom i prilikom u sudnici. Covek je bio visok samo 170 santimetara, a težak oko 120 kg. Branioci su primetili i da iskaz svedokinje, sa osam razreda škole, “vrvi” od izuzetno strucnih i profesionalnih ginekološki termina i dijagnoza o svom stanju, koje je navodno sopstvenim recima, opisala nakon silovanja. Na jednoj od zatvorenih sednica, jednoj od ovakvih zašticenih žrtava, pred sudskim vecem izletela je žalopojka: “Eto, koliko sam samo intervjua obavila, a placeno mi je svega hiljadu maraka”.
        “Otkaceni” sa tužilacke liste Nedeljko Paspalj, Milutin Popovic, Draženko Predojevic i Željko Savic bili su optuženi, a u to cak ni haško tužilaštvo nije na kraju poverovalo, da su prebili do smrti coveka samo zato što im je rekao “Bujrum”. Dragomir Šaponja (skinut) i Nikola Nikica Janic, optuženi su za ubistvo, premlacivanje i druga zlostavljana. Oni se u optužnici bukvalno opisani kao “drugi Srbi koji su ulazili logor”. Optužba prakticno ukazuje da su se oni tamo rekreativno pojavljivali samo kako bi maltretirali zatocene muslimane.
       Ubrzo nakon podizanja optužnice, Janica su kidnapovali lokalni muslimani, kako bi mu zapretili da ce odgovarati za svoja “nedela”. Ovaj, inace imucni mladic, vlasnik benziske pumpe, nije mogao da izdrži dalji pritisak i digao je ruku na sebe. Njegov otac, predao se bolu i zbog gubitka sina takode je sebi prekratio život. Uzalud je uskoro stigla vest iz Haga da je tužilaštvo povuklo optužbe - kao neosnovane.
        Slucaj Milana Pavlica takode je neverovatan. On je, naime, priznao kako je ubio coveka, koji je pokušao da pobegne iz logora. Optužnica ga je teretila da je ubio starca, koji se bunio protiv uslova u logoru i ranio nekolicinu ljudi u okolini. Ipak, pored priznanja, tužilašvo je na kraju odustalo od gonjenja, iako je Pavlic, zajedno sa Miroslavom Kvockom, koji je osuden na sedam godina robije, tog istog dana, bio u smeni. Miroslav Kvocka predao se šestog aprila '98. zajedno sa Mladenom Radicem. Ukoliko to uopšte može da se nazove predaja. Snage SFOR uhapsile su ga, naime, pred kucom, pretukle, polomile kljucnu kost i ubacile u vozilo. Optužen je i osuden za progon nesrpskog stanovništva. Dobro, ali... (rekli bi njegovi branoci). Žena mu je bila muslimanka, jedna cerka udata za Hrvata, a druga za muslimana. Na sudenju, u njegovu korist, svedocila su trojica šuraka, koji su rekli da su bili “privedeni” u logor, ali da ih je odande on izveo i odveo kuci.
          I Dušan Kneževic Duca, iz Dvora na Uni, optužen da je nemilosrdno ubijao nesrpsko stanovništvo, oženjen je Hrvaticom. Neki bi rekli, pa šta i Tudman beše oženjen Srpkinjom. Da, istina je, ali Kneževic se, saznajemo, oženio usred rata. Optuženi Dragoljub Prcac, vec je odležao svoju (izrecenu) petogodišnju kaznu, sedeci u pritvoru. Kada je trebao da izade na slobodu, Prcac se žalio na odluku suda. Iako je vec bio slobodan covek koji je odležao ceo rok, žalbu ne namerava da povuce i uporno negira da je kriv. Prcaca su uhapsile (pretukle) snage SFOR, a njegovog takode prebijenog saputnika, izbacili su na put iz auta u pokretu. Prcac se našao u jednoj polukomicnoj situaciji. Haško tužilaštvo tvrdi kako ovaj covek ima americke bankovne racune i tužilaštvo je donelo rešenje da se oni i zamrznu. Prcacevi sugradani su se grohotom smejali tome. Kažu: “Ovaj covek za ceo život ni bicikla, a kamoli auta nije imao. Kod kuce (tri prostorije na 40 kvadratnih metara), ima samo dvojicu sinova invalida (jedan je takav roden, a drugom je u ratu ostala kraca noga)”.
         Kao clan istog “zlocinackog udruženja” osuden je na šest godina robije i Milojica Kos, zvani Krle. Stolar po profesiji, u ratu je bio pomocni policajac, a optužen je po komandnoj odgovornosti. U istoj optužnici pominje se i osudeni Zoran Žigic, koji je još pre rata ubio, ne samo par Muslimana, vec i dvojicu Srba. Zbog toga je, u Banjaluci, osuden na 15 godina zatvora. Hag mu je, za ubistvo nesrpskog stanovništva dodao još deset.
        Da ovu neverovatnu pricu o prvoj haškoj optužnici završimo njenim apsurdnim završetkom: Srbi optuženi za ratne zlocine u Hagu, nipošto ne mogu da ocekuju zakonito i pošteno sudenje u Sarajevu, ukoliko ih haško tužilaštvo isporuci sudu BiH. Njihovi advokati, najpre, smatraju da je ceo taj postupak lišen bilo kakvog pravnog osnova, jer su ovakve reekstradicije zabranjene i Rezolucijom Generalne skupštine UN od 14. decembra 1990. i Evropskom konvencijom o ekstradiciji od 13. decembra 1957. I politicko-bezbednosna situacija u BiH ne može da garantuje da u Sarajevu nece biti strahovitih pritisaka na sud, koji tada teško može da bude nepristrasan. Još je teže prognozirati ko bi se, u takvoj atmosferi, više plašio da svedoci. Srbi bi strahovali od rizika da ih, ono što kažu, dovede na optuženicku klupu, a Muslimani da ih “njihovi” ne proglase za izdajice, a zna se kako one u takvim slucajevima prolaze.
        Reekstradiciju iz Haga u Sarajevo, posle pune decenije neizvesnosti, ocekuju petorica optuženih: Željko Meakic, Momcilo Gruban, Dušan Fuštar, Predrag Banovic i Duško Kneževic.

 “HAJKA” NA MRTVACE

 Pomislili bi da je šala, doduše morbidna, kada bi pomenuli da “hajka” na jednog od optuženih Gorana Borovnicu još traje, iako je ovaj covek davno poginuo u ratu. U dnevniku nacionalne televizije, mogao se, koliko još prošle nedelje, cuti apel haškog tužilaštva da se Borovnica dobrovoljno preda ili da ga srpske vlasti izruce. A, on, “pociva u miru”, gotovo citavu deceniju na prijedorskom groblju. Istu sudbinu deli i optuženi Zdravko Govedarica, za kojeg se vezuje još veci apsurd. On je, naime, poginuo još davne '92. godine, a tek tri godine nakon smrti, protiv njega je podignuta optužnica.

 GRUBAN U DEPRESIJI

 Senzacionalno otkrice svetske podvale, podstaklo je Krajiški dokumentacioni centar “Veritas” da se pismeno obrati Hagu i upita da li je ovaj slucaj dokaz o metodu tribunala da prvo optužuje i hapsi Srbe, pa tek onda traži dokaze za njihovu krivicu! Sam autor ove ujdurme, Nebojša Jevric, oko optužnice protiv nepostojeceg Grubana, koja je ipak više tragicna, nego smešna, ovako je opisao daljnju sudbinu svog junaka, kojeg je, preko “doušnika” Amerikanca, “otcinkario” haškim kadijama: “Posle odluke Luiz Arbur i Haškog tribunala da se obustavi dalji postupak nad njim, Gruban je od tuge omršao. Odluka Luiz Arbur da ga skine sa ceralice prosto ga je dotukla. Psovao je Musolinija i Bilija, vrijedao crnokošuljaša Bestu i Luiz Arbur. Ali ipak ni poslije toliko godina rada protiv Novog Poretka nijesu htjeli da ga hapse. No, od kako je poceo srpski imperijalisticki rat za okupaciju Amerike, kako Sjeverne tako i Južne, Gruban nije silazio sa magarca. Vas je svinuo. Oci su mu zažagrile. Po cipcijeli dan jahao Terazijama na Hegesiji i držao govore – patriotske i ostale. Formirao je štabove odbrane, huškao i bunio, ko vazda.”

Zarić, o Novostima, pre 12 godina...

"Kad redakcija jednog dana bude potražila nove prodore i izraze, pokazaće se koliko je nagomilavanje neambicioznih, poluobrazovanih i poslušnih mediokriteta, bilo podjednako pogubno i za njih i za novine. "

Zarić, o Novostima, pre 12 godina...

GENERALNOM DIREKTORU KOMPANIJE
I GLAVNOM UREDNIKU “NOVOSTI”
- Manojlu Vukotiću -

Tvoja odluka da mi, nakon 39 godina neprekidnog pisanja u “Novostima”, zatvoriš stranice lista, u koji sam uložio ceo svoj novinarski život i to pod izgovorom optužbe za navodno “neprijateljsko delovanje” protiv tebe lično, uz prebacivanje da nisam hteo da ti stavim na raspolaganje svoje akcije, primorava me da, na ovaj način, jer si sam podigao optužbu i izrekao presudu, javno iznesem svoju odbranu.

Započeo bih je time što potvrđujem da si u pravu što me smatraš svojim novinarskim “neprijateljem”, jer to stvarno i jesam. Ali, želim da te uverim da takav moj stav prema tebi nije nimalo ličan i nipošto naprasan, već da traje poduže. U to si dosad mogao da se uveriš, tokom gotovo svakog našeg privatnog razgovora ili onog što si od mene već čuo na retkim novinarskim sastancima, koje si sebi i nama dopuštao.

Tvoj dolazak u “Novosti”, kojem sam se lično izuzetno obradovao, jer su nas u prošlosti povezivale mnoge zajedničke ideje i njihovo ostvarivanje u voljenom listu, pogodio je najtiražniju jugoslovensku novinu kao prava elementarna katastrofa. “Novi” Manojlo Vukotić, ponet koncentracijom dotle neviđene vlasti u rukama jednog čoveka pod krovom čitave “Borbine” kuće, okruživši se uglavnom novinarskim ništarijama i šampionima udvorištva i ohrabren odsustvom bilo kakvih prepreka u sopstvenoj promociji krilatice “Novosti – to sam ja”, najgrublje je pogazio osnove na kojima su generacije i generacije novinara gradile imidž i tiraž najpopularnijeg lista na našim prostorima.

Ovaj žalosni posao, što je još perfidnije, obavljan je javnim proklamovanjem osnovnih vrednosti “Novosti” i zaklinjanjem u nastavak puta čiji je temelj udario njihov legendarni osnivač Slobodan Glumac, uz čije si ime, od prvog trenutka dolaska na njihovo čelo, drugo mesto vešto rezervisao isključivo za sebe. Što je još pogubnije, ovaj put do proglašenja samog sebe za “vice oca” ostvarenja genijalne koncepcije formule “Novosti”, izveo si uz pomoć neobrazovanja, neukosti, nepismenosti i slepe poslušnosti lično odabranih “izvođača radova” da bi krajnji učinak bio da naš list postane loša kopija novina na čijem si čelu bio ranije.

Naslovio sam ovo pismo na “generalnog direktora kompanije” da ti, izostavljanjem ove titule, ne povredim sujetu. Ali, odmah ističem da me tvoje delovanje na području poslovne politike kompanije apsolutno ne zanima, jer se za to ne osećam dovoljno kompetentnim, iako sam u toj oblasti, sigurno, daleko obrazovaniji od tebe.

Među zamerkama isključivo novinarske prirode, jedini izuzetak biće specijalitet, po kojem bi mogao da uđeš čak i u istoriju novinarstva, jer si uveo ustupanje akcija kao elemenat uređivačke i kadrovske politike. Treba li da te posećam da si sam, nedavno, javno izjavljivao kako su “Novosti” najbolje u praćenju suđenja iz Haga, zahvaljujući upravo meni, a meni lično i pismeno uručio nacrt sporazuma o nastavku obavljanja ovog posla, kad odem u penziju. Spektakularno i ljutito odbijanje da ga potpišeš, zbog onoga što si od svojih doušnika čuo, kako želim da više ne budeš na čelu “Novosti”, ostavljam bez komentara.

Ali, preko moralne pridike – o mojoj krajnjoj nezahvalnosti, zauzvrat tvog velikodušnog odlaganja mog odlaska u penziju, koliko se i dokle se moglo – i bruke i sramote, što se usuđujem da tražim tvoj potpis, ne mogu da pređem. Sam sam ti se, Vukotiću, pre nego što ću napuniti 65 godina, negde u novembru 2003, obratio sa informacijom da sam stekao uslove za penziju, na što si odgovorio da je za to još rano i ponudio i potpisao, za još godinu dana, sporazum o produženju radnog odnosa. Sam sam ti se ponovo javio, pre nego što je ovaj sporazum istekao, a sam si predložio da sklopimo novi o honorarnom radu. Svojeručno si predložio i uslove, oko kojih smo se složili.

Sve ovo je samo posao Vukotiću, zasnovan na dve dobre volje, u kojem nema nikakvih simpatija i ustupaka. Da budemo načisto, ništa ja tebi Vukotiću oko tog posla ne dugujem, nisi si ti mene bilo čime zadužio što sam poslednjih 16 meseci i dalje izveštavao sa suđenja u Hagu. Jer, ja sam taj posao, na najbolji profesionalno mogući način, obavio za “Novosti”, a mislim da će se ubrzo osetiti koliko si pogrešio sprečivši me da to i dalje svakodnevno činim. A, što se tiče navodnog dobročinstva - da si mi odlagao odlazak u penziju koliko si to mogao - potsećam te da istu uslugu poduže sam sebi činiš, jer smo vremenski vršnjaci, dok su ti istovremeno dvojica glavnih pomoćnika poprilično starija od mene.

Pošto si ljut što nisam deonicama uz tebe, a koje su potpuno raspolutile zaposlene u redakciji, ovim putem hoću da ti objasnim glavni motiv svoje želje da ne budeš i dalje na čelu novina, čije je dosadašnje onepismenjavanje pokazalo da su, od loših novinara, po novinarstvo pogubniji samo još lošiji urednici.

Ako se već niko u kolegijumu ne usuđuje da ti javno kaže šta misli o uređivanju i izgledu novina, a sam očigledno nećeš da iskreno porazgovaraš sa još nekoliko preostalih ostataka zagovornika pravog novinarstva, koji nisu eksponirani kao lični obožavaoci tvog imena i dela, kao srednje rešenje ti predlažem da počneš najzad da zakazuješ redakcijske sastanake, na kojima bi profesionalci dobili šansu da slobodno izgovore šta misle o svom proizvodu. U tom slučaju, ja verovatno ne bih morao da iznosim koliko su “Novosti”, u poslednjih nekoliko godina, profesionalno ponižene i poražene.

O Formula “brzo, kratko i jasno” potpuno je proterana iz novina i postoji još samo u tvojim TV nastupima, kad gledaocima govoriš o principu na kojem su postale i postojale “Novosti”. Zamenili su je beskonačni intervjui sa svaki čas ponavljanim sagovornicima, često započeti direktnim pitanjima sagovorniku, po pravilu dužih od odgovora, prežvakavanja istih tema, najčešće pod radnim, neatraktivnim i neinventivnim naslovima, dosadnim izveštajima sa sednica, dok oni sa suđenja, umesto da vrve od dijaloga, atmosfere i pikanterija, ponajviše potsećaju na činovnički prepisane sudske zapisnike.

O U “Novostima” više nema ni komentara, po kojima su uvek odskakale u odnosu na svu ostalu štampu. A, ono što se ponekad i pojavi na 2. strani, start je “na prvu loptu” i do te mere uobičajeno i zbrzadolisano da pre podseća na beleške, povodom događaja, nego na najsuptilniji domet novinarskog izražavanja.

O Neki bivši glavni urednici “Novosti” su i dosad stavljali list u službu dnevne politike i svojih ličnih ambicija. Ceh koji je novina zbog toga platila, trebalo je da garantuje da se tako nešto nikad više neće ponoviti. Najpogubniji vid ovakve naopake (zlo)upotrebe štampe je “prećutkivanje” i uskraćivanje informacija, koje ne prijaju ljudima na političkom vrhu. Zar “Novosti” moraju, po pravilu, da čekaju da se ovakvi neprijatni tekstovi prvo pojave u “Nacionalu”, “Kuriru”, “Blicu”, “Glasu” ili “Nedeljnom telegrafu” ili na nekoj TV, pa da se tek posle toga ohrabre da se i same nadovežu na nezgodne teme. Nekada su drugi listovi prepisivali i kačili se za ono što su iznosile “Novosti”, a danas naš list uporno i stalno kaska za događajima.

O Uz potpuno odsustvo sluha za ekskluzivnost, analitičke tekstove, akcije i serije, iz “Novosti” su, sa svih strana, potpuno proterane vesti, nekad najjače oružje za dizanje tiraža, kao prvi i najosnovniji vid novinarskog izraza.

O Na stranicama, koje pre potsećaju na bilten ili naslagane agencijske izveštaje, nezamislivo je pročitati kompletno sročenu “temu dana”, u tekstovima je potpuno izgubljen kontakt sa čitaocima, događaji se često prate “iz druge ruke”, a sa srednjih strana je nestala foto reportaža, takođe nekad prestižni imidž “Novosti”.

O Od čitaoca je daleko čak i najava TV događaja i filmova, u kojima preovlađuje elitizam na štetu informativnosti.

O Od sličnih boljki nije imuna ni nekadašnaj perjanica “Novosti” sportska rubrika, koja se danas najčešće svodi na praćenje događaja sa domaćih i stranih TV programa. Moram da priznam da je ona, pritom, još najbezbolniji “saučesnik” u opštem izgledu novina, koje su svakog jutra, samo ponavljanje i bleda kopija onog što se, prethodnog popodneva i večeri, vrtelo i prežvakavalo na TV i svim elektronskim medijima.

O “Novosti” nikad nisu imale drljavije nadnaslove, naslove i podnaslove, a to bi se sigurno odnosilo i na lid u tekstovima, da on iz njih nije potpuno nestao. I ostala novinarska “oprema” tekstova, kao što su međunaslovi i potpisi za sliku, nije u boljem stanju, a u poslednje vreme im, u tom pravcu, sve uspešnije, konkuriše i prelom stranica.

U vreme tvoje vladavine “Novostima”, što sam uvek smatrao izuzetnim dostignućem, tehnologija i uslovi rada, uzdigli su kuću do neslućenih visina. Ali, uz nove mašine i kompjutere, po samo tebi znanim kriterijumima, ukoliko ih je uopšte bilo, u redakciji su se, u međuvremenu, najčešće nastanili ljudi, kojima je novinarstvo bilo samo šansa da se zaposle ili domognu veće zarade. Kad redakcija jednog dana bude potražila nove prodore i izraze, pokazaće se koliko je nagomilavanje neambicioznih, poluobrazovanih i poslušnih mediokriteta, bilo podjednako pogubno i za njih i za novine.

U ovom svom lamentu nad novinama, koje su mi u životu bile gotovo podjednako važne kao porodica, jer sam ih takvim i shvatao, mogao bih da iznesem još mnoge detalje, zbog kojih bi morao da baciš pogled unazad, radi sadašnjih i dana koji dolaze. Znajući koliko si sujetan i uveren da si najpametniji i nepogrešiv, u to teško mogu da verujem. Jedina moguća odbrana u tom slučaju je želja, koju nikad nisam skrivao, da te dalje ne vidim na njenom čelu.

Ma koliko ti ovakvo moje mišljenje ne prijalo, smatrao sam svojom obavezom da ti ga saopštim. Pritom moram da priznam da, ni u snu, nisam mogao da pomislim da bi, zbog ovakvog “delikta mišljenja” protiv tebe, mogao da mi osvetnički zalupiš vrata saradnji sa novinom, u kojoj sam pošteno odradio svoj novinarski vek.

I još nešto, ponovo lično, ne mogu da zadržim samo za sebe. Ostao si mi, kao glavni urednik, dužan odgovora zašto se, u jubilarnoj 50-oj godišnjici “Novosti”, kada sam dobio najviše profesionalno priznanje - nagradu žirija za životno delo, vest o tome nije pojavila narednog dana u novinama, a što se nikad pre toga nije dogodilo u istoriji lista. Ovo nije jedini izuzetak od minimuma korektnog ponašanja, koje bi moralo da se očekuje prema svakom glavnom dobitniku, jer su me tvoji činovnici, tog istog dana, izostavili i sa spiska zvanica na svečanoj večeri.
Ostajem večito zahvalan “novom” Manojlu Vukotiću, što mi je svojim povratkom u “Novosti” pokazao i svoje novo lice, jer bih u sećanju, da se to nije desilo, zacelo održao njegov “stari” lik, što bi bila velika samoobmana.

Ne bih hteo da prejudiciram eventualne odgovore na sve ove čisto profesionalne zamerke koje sam izneo, ali ipak moram da upozorim da pravdanje visokim tiražem “Novosti” i kvalitetom “najbolji od najgorih”, sigurno ne može biti izgovor za srozavanje lista na najniže novinarske grane. Jer, ugled i kvalitet medija, pogotovu u njihovoj sadašnjoj jednolikosti, ne moraju uvek biti proporcionalni. Najbolji primer je velika gledanost TV “Pinka”, uprkos niskim uređivačkim kriterijumima, pa zato i strahujem od još ružičastijih perspektiva lista, u kojem si mi oduzeo prostor za novinarsko izražavanje. Ali, ne dopuštam da mi iko uskrati pravo da ih i dalje najviše volim.

U Beogradu, 12. aprila 2005. Miroslav Zarić

Da li vas još nešto iznenađuje ili ŠOKANTNO: ODAKLE MOM MAČORU BUVE?

Pitaju me ljudi: „Je li bre Marija, što ti ne pišeš više?“ Ako zanemarimo da sam poslednje tri godine trudna, pa baš i nemam neki pravi razlog. I tako dogovorim sa jednim magazinom da pustim jezičinu, da bi posle mesec dana primila odgovor: “Objavi ti ipak ovo na svom blogu”. A rukovali smo se na „hajde da pišemo nešto zajebano!“ . 

Nisam  ni shvatila da li sam ubola žicu i napisala nešto toliko zajebano kad sam deset dana pisala, brisala, pisala, brisala, lupala glavu o zid, čitala filozofiju u potrazi za inspiracijom, klela blokadu i što se ne dešava ništa dovoljno intrigantno. Dala sam se u ozbiljnu potragu da nađem  ono što će da bude taman zajebano, ispirativno da se o tome razglaba, a ujedno i prst u oko, ne biram kome.

I listala novine, gledala vesti, slušala emisije svih profila, zgražavala se nad tv programom, pratila tviter i omiljene i manje omiljene kolumniste i blogere. I dalje ništa. Ništa mi nije dovoljno intrigantno, pa čak ni smešno, bar  da mi poteku cinični sokovi.

I pođem tako u kupatilo da se sakrijem od dece, ne bi li u nekom trenutku mira i tišine čula sopstvene misli i našla toliko željenu inspiraciju za tekst, kada me je u pola koraka zviznulo. Najšokantnija i najintrigantnija stvar je da - više ništa nije dovoljno intrigantno. Postali smo imuni.

Šta ja mogu da napišem šokantno i intrigantno na planeti gde ljudi kupuju karte za taksi na Mars. Gde je na čelu Ujedinjenih nacija bio bivši SS-ovac. Gde se dve velesile prepucavaju nad jednom azijskom zemljicom zarad bogznačegasve, a što je rezultiralo egzodusom čitavog arapskog življa. Gde se pravi genetski modifikovana hrana, koja degeneriše ljude samo da bi se jedan čovek bogatio. Svet u kome je svetski guru Opra, a pojam slobode medija Čarli Ebdo.      

Šta je to dovoljno intrigantno da se istakne u zemlji u kojoj su urednici najtiražnijih novina sa dna kace birani iz redova tviteraša, a njihovi najbliži saradnici postavljani iz redakcijskih redova po partijskoj podobnosti.  Koga je još briga što nam nekvalifikovani i neobrazovani novinari kroje medije i informišu javnost. Mislim, zašto bi to bilo intrigantno, kada su i pojedini ministri isto tako dobili najvažnije državne funkcije zahvaljujući svom tviter statusu. A popularnost merili veličinom slike u novinama. Neka slikanja su odnela i živote, ali i o tome je već sve rečeno.

 Neću ni da pominjem Skupštinu. Šta je više intrigantno u tome ko sedi u tim klupama, po kojoj osnovi, i sa kojim kvalifikacijama. Mislim da Skupštinu danas prate samo pojedinci po stranačkoj dužnosti, da su prepušteni da se sami  međusobno glođu i jedu u borbi za vlast i državne jasle , a da je običnom čoveku taj cirkus postao krajnje neinteresantan. Sve je već rečeno, nad svime smo se već kristili. Od pašnjaka na Vračaru do ponoćnog krečenja prostorija Lutrije Srbije.

Šta je dovoljno intrigantno u zemlji u kojoj leđa na leđa u istom mediju stoje vesti o tome kako neka pevaljka plaća milione dinara za opremanje sobe svojoj prinovi, dok na drugoj strani roditelji preklinju za još koji sms ne bi li spasili život svome detetu. Više nas ne trza ni vest da postoje roditelji koji i ako izgube dete zadrže dovoljno samoživosti da nelegalno zadrže novac koji su građani od usta odvajali svim srcem. 

Imali smo i lude Kineze koji sabljama seku ljude po glavnom beogradskom šetalištu. Komunalce koji tuku starce jer nemaju BusPlus kartu ili valjaju lubenice. Policiju koja hapsi advokate koji pokušavaju da dođu do svojih klijenata. Prežvakavali smo o lošem kvalitetu dečijeg programa, izostanku nacionalnog programa, lošem školstvu... Samoubistva među malenima koji su tek trebali da shvate šta je život, ali su ih drugi izneverili. 

A onda, ima li još nečeg impresivnog u emisijama koje lešinare nad svojim gostima, recikliranim pričama o žrtvama najrazličitijih nasilja. Sve za dobar televizijski rejting pod parolom „humanosti“, „podizanja uzbune“ i „skretanje pažnje na problem“. Nije čak ni intrigantno što su takve emisije dospele u kandže novinara koje su izgubile svako moralno pravo da razgovaraju sa bilo kakvom žrtvom nakon što su svega par godina ranije, u nekim drugim emisijama, i sami  silovali svoje unezverene sagovornike da im za novac  odgovore da li je laž ili istina da su doživljavali orgazam dok ih je otac napastvovao.

Treba mi trenutak da razmislim o čemu je sve još deplasirano pričati, o čemu se već toliko prežvakavalo i na šta ni tad nismo, pa što bi sad reagovali.  Gde dalje da tražim šta bi to bilo dovoljno uznemirujuće da se čovek zapita nad pojavom, kada živim u zemlji u kojoj mogu da pročitam naslov „Bacio bebu kroz prozor“ a da nema nastavka „i besni građani ga izboli vilama“. Zemlji u kojoj je jedini otpor medijskom mraku trećerazredna humoristička emisija, u koju gledamo kao u poslednje svetlo u tunelu.

Imali smo i ratove, i žrtve, i zločine, i zločince, i lažno optužene, i lažno oslobođene…  i bombardovanja, i  Natašu Kandić (mada mi jeste interesantno gde je ona nestala). Nismo ni izašli na ulice kada nam je u posetu došao krvnik odgovoran za bombardovanje zemlje da nam „posavetuje“ vladu kako se najbolje manipuliše masom. Pa šta iako svetlimo u mraku od osiromašenog uranijuma?

Koga briga za smanjenje penzija, oduzimanje pomoći trudnicama i porodiljama, za porast stope gladi i kriminala, a opadanje stope nataliteta. Ni to što imamo osamsto muzičkih tv šouova, ili kako se već zovu, u zemlji u kojoj je sve manje razloga za pesmu. Sve je manje para za slave i slavlja, sve je teža komunikacija među mladima, zbog čega je sve manje svadba i beba i rođendana i krštenja i godišnjica. 

Ljudi se decenijama druže preko društvenih mreža, ostvaruju najneverovatnije veze a da se nikada ne sretnu, ne upoznaju, zaljube, razmene mirise i sokove.  Nemaju mladi novac, a novac im treba za druženje, a druženja više nisu kao što su bila, jer eto, živimo u potrošačkom društvu.  A banke parazitiraju nad nama, nad njihovim roditeljima, dok oni sami nemaju gde ni kako da se zaposle. I to nikome ne smeta, o svemu je već sve rečeno, a i dalje ništa učinjeno. Ja tu nemam šta da dodam.

A vratili se i radikali u skupštinu, sa sve onim što je pušten iz Haga da se leči od raka, ali nikako da se razboli od istog. Nema ničeg intrigantnog ni u tome što smo ceo državni i vojni vrh isporučili nekom ad hoc sumnjivom tribunalu. Sve je već leglo na rudu kada smo vratili bivšeg predsednika države u sanduku, nakon što se pridružio nekolicini koji su u istom zatvoru umrli pod sumnjivim okolnostima .

Danas gradimo bratstvo i jedinstvo ponovo, što je ok, podržavam. Samo nikome više nije intrigantno što smo ga uopšte i razgrađivali.

Šta je intrigantno u zemlji u kojoj vlada toliki stepen ludila da čitam vesti u kojoj piše da je glavni čvor metroa u Beogradu pomeren ispod Beograda na vodi. Koji metro, koji Beograd na vodi? Dva miliona dati za muzičku fontanu usred prometne kružne raskrsnice. Napraviti pešačku zonu posred grada koji nema metro. Pa neka mi neko objasni kako će moja mama invalid da dodje do centra, ako ne može da šeta, a nije baš slučaj za kolica. Ili okititi glavni grad novogodišnjim ukrasima u novembru, platiti milione za zabavu na praznim novogodišnjim ulicama, dok se porodiljama u gradskim bolnicama za doručak služi karfiol sa crvima (true story). Ko se ovakvim glupostima još čudi? Šta bih ja to, neko škrabalo, mogla da otkrijem i da vam bude dovoljno intrigantno.

… Raj na zemlji za kriminalce i političare. Sledeći koji dobro žive su oni koji nad njima uspešno zarađuju, advokati i starlete. Nađe se po još koji „kontraverzni biznismen“ ali je on obično neka spona između gorepomenute sve četiri kategorije. A razglabali smo već i o njihovim mutacijama, pa smo tako dobili kriminalce slikare, starlete spisateljice, advokate šoumene i političare raznih podkategorija.  

Ma, bre, šta da dodam kad nismo ni trepnuli kada nam je naš sportski ponos i dika, momak koji je ulivao nadu da može nekako i da se iščupa iz ovog sranja od apatije,  prešao iz tima apsolutnog planetarnog  pobednika u zagrljaj nekom magu ili vraču, šta li je već, nisam najbolje ni shvatila. Da se razumemo, kod njega mi više nije bilo zanimljivo ni to što je toliko dugo bio broj jedan. U svemu preteramo.

Stoga, za sada kao najšokantniju i najzajebaniju vest mogu da istaknem da je moj mačak Srboljub, iako nije izašao iz stana na 13 spratu već punu deceniju, nekako postao ponosni vlasnik omanje kolonije buva. Uopšte mi nije jasno kako. Stvarno, odakle mom mačoru buve? Izjava još nema, istraga je u toku.

U međuvremenu, u potrazi za pojavom koju bih analizirala do besvesti ne bi li ubola prst u oko sistemu i pojedincima - gubim bitku. Priznajem. Infozabava je dostigla toliki obim da smo postali imuni. A to što ni tada, ni sada, ni ubuduće, nećemo da doživimo našu stvarnost kao prst u oku, to nas sve zajedno čini slep(c)ima. Dok tako lepo uljuškani ćutimo i trepćemo, nismo sposobni da vidimo ni nešto veće što nam guraju. U neku drugu rupu.

 

Seminar Boba Proktora: “Od razmišljanja do rezultata”

Nedavno je u Beogradu, u organizaciji Educoma, odrzan jednodnevni seminar Boba Proktora, legende primenjene psihologije, motivator koji više od pola veka podučava ljude kako da budu najbolja verzija sebe.

 

Osmočasovni seminar profesionalnog razvoja i unapređenje veština poslovanja, održan je kako bi prisutni naučili na koji način da odole gravitaciji mediokriteta, ne bi li se oduprli težnji da pripadaju većinskom procentu svih ljudi na planeti koji, iako mnogo uče, zalažu se i znaju, nažalost nikad ne naprave iskorak u životu i ispune maksimum svojih sposobnosti.

U sledećim redovima, prenosim u celosti predavanje Boba Proktora, praćeno slajdovima power-point prezentacije koja je korišćena na gorepomenutom predavanju, a podeljeno u tri celine koje ćete moći da ispratite u nastavcima na blogu Vrtirepova svaštara. 

Seminar Boba Proktora: “Od razmišljanja do rezultata”

“Hajde da govorimo o tome kako da dođete do onoga što želite.

 Vaše jedino ograničenje je slaba pažnja i siromašna mašta. Mi dozvoljavamo svom umu da krivuda, umesto da budemo fokusirani. Naša mašta nam je upravo i data da bi smo u svom umu iskreirali onakav život kakav želimo da živimo. 

Iako smo najveći tvorci na planeti, nekako se čini da su sva ostala bića kao kod svoje kuće , dok smo mi jedina stvorenja dezorijentisana u svojoj sopstvenoj sredini.  To je, međutim, upravo zbog toga što mi jedini imamo mentalnu sposobnost da stvorimo svoje okruženje.

Otkako sam stigao u Srbiju čuo sam mnogo ljudi kako mi govore da je Srbija drugačija, kako ekonomija ne valja, da nemate iste prilike, iste mogućnosti... Ali to nije istina. Sve je potpuno isto u Srbiji kao u Kanadi, ili Kini, ili Južnoj ili Severnoj Americi, ili bilo gde u Evropi... Mi imamo sposobnost da stvorimo sopstvene okolnosti pod kojima živimo.

Ono što ću vam danas pokazati nisam naučio u školi, već na ulici. I potpuno sam samouveren da ako ja mogu da pobedim, onda svako može da pobedi.

Da pogledamo vaše rezultate. 

Hajde budite sasvim iskreni prema sebi , jer upravo tako sam i ja počeo da menjam svoj život pre mnogo godina. Neko mi je rekao da pogledam svoje rezultate, a onda mi je rekao da mogu da postignem šta god želim. I ja u to nisam poverovao. Ali sada vam kažem sa velikom sigurnošću da možete da dobijete sve što poželite. Zato ne možete da priuštite da loše mislite o sebi, jer ni najmudriji ljudi na planeti ne mogu da pretpostave šta vi i ja možemo da uradimo...

Oko 95% stanovništva je pod kontrolom svojih rezultata. Ako nemaju novca kod sebe, odmah razmišljaju o siromaštvu; ako im se ne dopada posao koji rade, samo su fokusiranju na posao koji rade; ako okolnosti pod kojima žive nisu baš zadovoljavajuće, fokusiraju se isključivo na te okolnosti.

 Ako zaista želite da pobedite treba da zaboravite na ovakvo ponašanje, na ovakav stav, i da stvorite jasnu sliku onoga što želite da dobijete i ostvarite. 

Ono što piše na ovom slajdu je sve što vam je potrebno.  Trebate da znate gde ste sada, kao to gde idete. To je sve. I većina ljudi to ne kapira.

Kada je nešto tako jednostavno, prosto morate da se zapitate zašto nema više ljudi koji pobeđuju. Najočigledniji odgovor bi bio zato što nemaju nikakav cilj, ali ja ne mislim da je to pravi odgovor. Nije stvar samo što ne znaju kuda idu, svi imaju svoj san, nešto što bi voleli da rade, već problem leži u tome - gde ste sada. I naravno, kakve vas paradigme kontrolišu.

Malo razmislite o ovome: postoje ljudi koji su apsolutno brilijantni, a nemaju ni prebijene pare, dok postoje I drugi ljudi koji nisu toliko pametni i bistri, a imaju milione dolara. Kako neko toliko pametan daje tako loše rezultate, a druga ne toliko pametna osoba ostvaruje odlične rezultate?

Zarađivao sam milione dolara godišnje a da nisam znao šta u stvari radim. Ovi seminari su rezultat moje želje da saznam kako to da sam, i zašto sam pobedio. Dugo putujem po svetu I u kontaktu sa različitim ljudima shvatio sam da nas u stvari kontrolišu naše paradigme. Nije bitno da li sam u Beogradu ili Baltimoru, u Srbiji ili u Kanadi, nas kontrolišu naše paradigme.

Džon Bajker je 1990. napisao knjigu „Paradigme“, u kojoj je rekao:

Ako ne znate šta je paradigma, onda ste u problemu. Naredne nedelje koga da god sretnete pitajte da li zna šta je paradigma. Teško da ćete naći bilo koga ko zna odgovor. Prolazimo kroz ceo obrazovni sistem, ali ne naučimo ništa o paradigmama. To u stvari znači da prolazimo kroz ceo obrazovni sistem, a da praktično ništa o sebi ne naučimo.

Čovek koji me je usmerio postavio mi je jednostavno pitanje – ko si ti? Mislio sam da je pitanje glupo pitanje, jer kako misli ko sam ja? Pa ja sam Bob.

-          - Nisi.  Bob je tvoje ime, ali ti nisi Bob.

Onda sam rekao da sam ovo ja, pokazujući na sebe.

-        -  Ni to nisi ti, to je tvoje telo. Nikad niko nije za sebe rekao „ja sam ruka“ ili „noga“. Kaže se moja ruka, moja glava, moja noga. Ko si ti?

Ja sam stajao zbunjeno.

-          - Vidiš Bobe -  to je tvoj problem -  ti ne znaš ko si?

Proverite to sa svojim okruženjem. Garantujem vam da ni ljudi oko vas ne znaju ko su. Zašto mislite da se toliko prepametnih ljudi muče od kolevke do groba, da nikad nemaju novca, kuću, kola koja žele, ili idu na puteve, niti stvaraju kompanije koje bi želeli... Rećiće te da neki ipak to urade,ali njih je svega tri posto. Gde god da ste – 97% ljudi pokušava da razume šta se dešava.

Paradigme su zanimljiva stvar: 

Pitate se kuda sve ovo ide. Pokazaću vam da je toliko jednostavno pobediti, da je prosto neverovatno da većina ljudi nisu pobednici.

Evo, imam kod sebe nekoliko hiljada dolara, i znam i da ostanem baš ovde, u ovom gradu mogu da pokrenem biznis i da ću početi da zarađujem desetine hiljada dolara. Ako mogu ja, možete i vi. Jedino što vas sprečava je to što vi ne verujete da možete, a ja verujem da mogu.

Ta informacija je toliko moćna da bi svako morao da je zna. Navršilo se 55 godina kako istražujem ovu oblast, a i dalje sam apsolutno fasciniran ovom informacijom.

Čovek mi je dao ovu knjigu (pokazuje knjigu koja se raspada):

Prijatelj mi je tada sugerisao da dok budem čitao ovu knjigu, da ukoliko učinim tačno ono što piše u knjizi, da ću moći da uradim šta god poželim. Knjiga se zove „Misli i obogati se“ (Think and grow rich) Napoleona Hila, a njeno čitanje svakoga dana je predstavljalo prekretnicu moga života. Današnji dan bi mogao da bude prekretnica u vašem životu.

Kada sam se posvetio da je proučavam svaki dan i pratim njene smernce - sve je počelo da se menja. U trenutku kada sam dobio knjigu bio sam gubitnik koji je napustio školu. Čovek koji mi je dao knijgu rekao je : “Bobe, tebi fali samo disciplina”.

Disciplina nije bila nešto što sam poistovećivao sa srećom. Kao pripadnik kanadske mornarice, kada god bih učinio nešto pogrešno, kaznili bi me i to nazivali disciplinom. To nije bila disciplina, to je bila kazna. Disciplina je sposobnost da sami sebi izdate komandu i da je izvršite. To je trenutak kada kažemo: “Ovo ću uraditi!”. I uradite.

Previše ljudi mi kaže kako su pokušali. Pokušajte da ustanete sa stolice. Ne možete da pokušavate da ustanete. Ili ste ustali ili niste ustali. To je ideja i u životu. Ne pokušavate. Ili uradite to ili ne uradite.

Isti čovek je seo samnom i nacrtao slovo R na parčetu papira.

Rekao mi je: “Bobe, neka ovo R predstavlja Rezultate”, a potom je zapisao i slova S, Z i B, kao simbole za Sreću, Zdravlje i Bogatstvo. Pitao me je da li sam nesrećan,-  i bio sam; da li sam bolestan, - i bio sam; pitao me je da li sam bez prebijene pare,-  i bio sam. Ovaj čovek je uvek imao novca koliko hoćeš, ja nikada nisam imao ni paru. Rekao mi je tada: „Ti si jedan od najbednijih ljudi koje poznajem!“ , i bio je u pravu. Iskreno, zarađivao sam samo 4.000 dolara, a bio sam u dugu 6.000.

Tada me je upitao: “Da li čitaš nešto?”, rekoh mu  da ne znam. Znao sam, ali loše.  I tada  mi je dao ovu knjigu. Čitam je svakog dana od 21.oktobra, 1961 godine.

Neki me pitaju zašto je i dalje čitam. Zato što sam i danas fasciniran pročitanim. Autor ove knjige koji je istraživao i u knjizi opisao 500 najpoznatijih ljudi u periodu od 1908. do 1937. Godine, je prepoznao zlatnu nit koja se proteže kroz živote svih ovih ljudi. Mada su se bavili različitim poslom i mada potiču iz različitih zemalja, svi su pratili jedan isti šabalon i mentalni obrazac.

Srbija ima svoju kulturu. Ja sam Kanađanin, mi imamo svoju kulturu. Naše se kulture potpuno razlikuju. I Šangaj ima svoju kulturu, potpuno drugačiju od naših kultura, kao i brazilska. Ono što sam naučio je da kada probijete taj sloj kulture, ljudi su u suštini potpuno isti. Kultura nije ništa do navika jedne grupe, a kada prevaziđete navike, ljudi su u suštini isti.

Da se vratim na svog prijatelja, koji me je tada upitao:

- Šta ti zapravo želiš?

- Želim novac!, - nisam imao ni malo, a dugovao sam svima. Zaista sam verovao da ako mogu da zaradim dovoljno novca ne bih imao nikakve probleme.

- Koliko novca želiš? 

- Ne znam.

- Onda bolje smisli koliko. Želim da uzmeš olovku i da zapišeš šta tačno želiš,- naredio je.

I posle 55 godina još nosim tu karticu. Napisao sam da želim da do 1970. godine u mom džepu imam 25.000 dolara. Dao sam sebi 10 godina da to ostvarim. I nisam verovao da će se to desiti.

Ali rećiću vam šta se desilo. Zato što sam imao zapisan iznos na kartici, svaki put kada bih je dodirnuo ili pročitao šta piše, zamislio bih taj novac koji ću zaraditi.

Pre toga sam uvek razmišljao o dugu. Neprestano sam razmišljao kako da se izvučem iz dugova. Ako je vaš jedini cilj kako da izađete iz dugova, onda ćete ostati zaduženi zauvek. Zato što privlačite ono o čemu razmišljate.

I naravno da se ova promena nije desila preko noći, ali svaki dan sam čitao šta piše na kartici i razmišljao o tome kako ću biti srećan i zahvalan što ću imati 25.000 dolara. Jednog dana sam čuo da može dobro da se zaradi čišćenjem kancelarijskog prostora. Rekoh „nisam toliko ponosan, čistiću“, ali mi je prijatelj tada izgovorio: “Ok, čisti. Ali svoje kancelarije.”

Nisam imao ni opremu za čišćenje, a ni kancelarije da ih čistim. Utvrdio sam da mogu da nađem polovne mašine za čišćenje podova, četke i džogere, što bi me koštalo 980 dolara. Morao sam da pozajmim hiljadu dolara, a nisam znao nikoga ko bi mi pozajmio novac.

Evo šta sam naučio: ako zaista nešto želite, možete da dobijete. Mnogo sam želeo tih hiljadu dolara. Već sam gradio svoj posao u svojoj glavi, a samom sebi ne bih pozajmio taj novac, jer sam znao da neću moći da ga vratim. Nije se radilo o mojoj želji da li hoću ili neću da vratim novac onima kojima dugujem, nego novca nisam imao.

Uprkos svemu, našao sam nekoga ko je bio spreman da mi pozajmi. Pronašao sam jednu kancelariju koju sam mogao da čistim dva puta mesečno za 30 dolara. Uskoro sam pronašao još jednu, koja je plaćala 65 $ mesečno... Do kraja prve godine zarađivao sam 175.000 dolara godišnje, a za manje od pet godina - preko milion dolara godišnje. Imao sam razvijen posao u Torontu, Bostonu, Klivlendu, Njujorku, Londonu…

Dakle, radio sam nešto što nikad nisam radio do tada, imao sam 26 godina, proveo sam svega dva meseca u srednjoj školi, nikad knjigu nisam pročitao, nisam imao nikakvog radnog iskustva, ali sam po prvi put učinio nešto što nikad do tada nisam uradio – doneo sam odluku šta želim, i zapisao šta je to što želim. Ako i vi to uradite garantujem da će se stvari promeniti. 

Kada mi neko kaže da nešto ne može da uradi, odgovorim mu da je na pogrešnom koloseku. Ne možete sebi priuštiti ni pet sekundi da mislite da nešto ne možete da učinite. Morate da donesete odluku tačno o tome šta ćete da radite i da to potom uradite.

Život je veoma kratak , ali život može da bude apsolutno fantastično putovanje. Nemojte potrošiti ni sekund misleći o tome zašto ili šta ne možete.

Bio sam u Dubaiu, oni se tamo skijaju usred pustinje. Ni braća Rajht nisu znali u početkku kako da odlepe prvi avion od zemlje ali su znali da to žele da urade. Rano ujutru ću se ukrcatiti na avion za Frankfurt, a potom za Toronto. A onda ću da napravim sebi krevet, i ako nešto poželim dobiću savršenu uslugu na 30.000 stopa iznad zemlje dok se krećem 500 milja na sat. Godine 1902. niko nije ni mislio o nekom avionu, a 1903. braća Rajht su uspela da podignu avion od zemlje i održe ga u vazduhu čitavih 20 sekundi.

Imao sam I sreću da srađujem sa Edmund Hilarijem nekoliko puta.  Govorimo o prvom čoveku koji je uspeo da se popne na Mont Everest. Do tada niko nije verovao da je to moguće, jer je pre njega bilo nekoliko ljudi koji su pokušavajući smrtno nastradali.  A Edmund Hilari je bio pčelar sa Novog Zelanda - kako je njemu palo na pamet da uradi nešto što niko pre njega nije uradio? On je tu ideju kreirao u svom umu. Godine 1951. je prvi put pokušao i nije uspeo; 1952. se ponovo vratio u Nepal i nije uspeo, ali su 1953. on I Tenziga Norgej konačno uspeli da se popnu na krov sveta. Niko pre njega nije to uspeo, ali od kako je on to učinio - preko hiljadu alpinista se popelo na Mont Everest.

Nedavno sam spazio veoma nisku ženu koja je davala intervju na televiziji u Kanadi, i pitali su je kako se oseća sad kada je osvojila Mont Everest, a ona im je odgovorila: “Mi nismo pokorili planinu. Mi smo prevazišli ograničenja unutar samih sebe. Planina se ne može osvojiti.”

Kada počnete da razmišljate o nečemu šta želite da uradite, pašće vam na pamet million raznoraznih misli zašto nešto ne može da se učini. Želim da pogledate oblasti vašeg života na koje vaša paradigma ima ogroman uticaj.

Paradigma je moćan materijal u našoj podsvesti, koja je veoma važna, a koja je utemeljena u navikama. Skoro sva naša ponašanja su zasnovana na navikama. Paradigma kontroliše našu percepciju u životu, a vaša percepcija ste zapravo vi.

Kad mi je moj prijatelj rekao da mogu da imam sve što želim ja to nisam mogao da vidim. I šta sam uradio - promenio sam percepciju. I, odjednom, sam video ono što nisam mogao da vidim pre.

 Živeo sam u Engleskoj, zarađivao sam mnogo novca, a kad bi me pitali kako sam to uradio, nisam znao da objasnim. Mogao sam da kažem da čistim kancelarije, mogao sam da kažem zato što čitam ovu knjigu. Ali bilo je puno ljudi koji su radili isto što i ja, čistili kancelarije, pročitali ovu knjigu . Vaspitan sam da verujem da ukoliko steknete mnogo novca - mora da ste mnogo pametni , a ja sam znao da nisam mnogo pametan, ali sam zaradjivao mnogo para. Vaspitavali su me da je za dobar posao neophodno da imate dobro obrazovanje, ali ja sam imao dva meseca srednje škole.

Pomislio sam da neko mora da zna zašto se moj život tako dramatično promenio posle čitanja knjige. Morao sam da saznam zašto sam uspeo.

Nisam pametan - a zarađujem puno novca, nemam formalno obrazovanje - a vodim svoju kompaniju. Počeo sam da se pitam u koje to još stvari verujem - a koje nisu bile tačne.

 Počeo sam ozbiljno da proučavam, i trebalo mi je devet i po godina da shvatim zbog čega se meni ovo desilo. Tada sam odlučio da ću o tome da predajem. Shvatio sam šta sam uradio, i to sam do danas preneo milionima ljudi. Mogu da vam govorim o ogromnom broju ljudi koji su veoma bogati danas.

Fil Goldfin je pročitao moju knjigu „Rođeni ste bogati“ i pozvao meda popričamo. Upitao sam ga:

- File, šta ti zaista hoćeš?

- Želim da zradim puno novca.

- Mogu da ti pokažem kako to da uradiš. Da li je to sve što želiš?

-Želim i da osvojim Oskara.

- Moraš da uradiš tačno ono što ti ja kažem.

- Uradiću.

To je bilo pre 13  godina, danas pravi više filmova nego bilo ko u Los Anđelesu. Zarađuje milione dolara. Pre par godina je nominovan za dodelu Oskara. Trebalo je da objave ko je dobio nagradu dve nedelje nakon održavanja mog seminara. Ja sam ga naveo da ustane na stolicu pred stotinama ljudi i održi govor zahvalnosti kao dobitnik Oskara. I dobio je Oskara par nedelja kasnije. Dobio je i Emi i Zlatnog Medveda.

Pre pet godina, kad je imao 42 godine, odveo je sina na časove plivanja, i dok ga je posmatrao kako pliva, odlučioje  da će da osvoji zlatnu medalju na takmičenju u plivanju. Danas je u najboljoj formi nego ikad bio, a plivao je ovog proleća negde u  Evropi štafetu zajedno sa trojicom olimpijskih prvaka, da bi mi prošlog petka poslao fotografiju u kupaćim gaćama, sa medaljom oko vrata. Ovo je čovek koji zaradjuje milione, koji je dobio Oskara, Emi, Zlatnog medveda, a sada ima i zlatnu medalju u plivanju, sve u svojim četrdesetim godinama. A sve što je morao da uradi je da promeni svoju paradigmu.

Taj proces osvajanja tog zlata je isti za sve nas. Morate da razumete da morate da promenite svoju percepciju u životu. Morate da razmišljate o poslovanju u Srbiji. Svaka osoba u ovoj sobi može da postigne sve što naumi. S tim nikakve veze nema ni koliko imate godina ni kog ste roda. Ja ću uskoro imati 83 godine, a kad me pitaju kako sam tako mladolik, odgovorim im da se ne družim sa starim ljudima. Ljudi sa kojima se družite mnogo utiče na vas. Ako provodite vreme sa ljudima koji ništa ne rade, bežite od njih.

            Imajte na umu da vi imate program u svojoj podsvesti koji kontroliše vašu percepciju, vaše viđenje sveta i kontroliše sve oblasti vašeg života i kako koristite svoje vreme. Svi mi u ovoj prostoriji imamo istu količinu vremena na raspolaganju , niko ne dobija više vremena od onog drugog.

Vaša paradigma kontroliše i vašu kreativnost. Ima ljudi koji zaista veruju da nisu kreativni. Ako neko od nas nije kreativan, to je zato što nije razvio tokom života svoje kreativne sposobnosti. Vaša paradigma takođe kontroliše vašu efikasnost, kao i vašu produktivnost. Vaša paradigma kontroliše i vašu logiku.

Ponekad ćete poželeti nešto da uradite, a onda će vam neko prići i reći -„ali moraš da budeš realan“. Ali, šta znači biti realan?

Kada su braća Rajht podigli onaj avion od zemlje, oni su prkosili logici, oni su zamislili nešto što nije bilo realno. I kada se Ed Hilari popeo na Mont Everest, i on je radio nešto što je prkosilo logici i nije bilo realno. Kada je Edison osvetlio svet, i on je uradio nešto što nije bilo realno. Dakle, dobro bi bilo da kada hoćete nešto da postignete, da uradite ono što je potpuno protivno logici. Uradite ono što zaista želite da uradite.

Vaša paradigma kontroliše i vašu sposobnost da zaradite novac. Razmislite o tome na trenutak.  To bi bilo kao da se nalazimo u nekakvim policama i kutijama. Koliko vas se oseća kao da sedi u kutiji?Ali istina i jeste da sedimo u tim kutijama, i kad želite da napravite neku promenu stalno bivate zaustavljeni. Samo trebate da odlučite da promenite svoju paradigmu, odnosno da odlučite da promenite svoje uobičajeno ponašanje. Prestanite da mislite o tome šta ne možete da uradite. Onog trenutka kada odlučite da nešto postignete ti zamišljeni zidovi padaju. I verujte mi da su nepostojeći zidovi.

Samo zamislite koliko će se vaš život promeniti ako počnete da menjate nekoliko ili sve oblasti. Promena će biti ogromna, a ono što je još lepše - ta promena je stalna, zauvek. Više se nikada nećete vratiti na staro. To ne znači da nećete praviti greške, niti da nećete doživljavati neuspeh, ali to znači da je promena trajna.

Probajte da zamislite da želite da promenite samo jednu oblast svog života. Recimo da postanete produktivniji sa svojim vremenom.  Ako sam ja svoje prihode uspeo da povećam sa 4.000 godišnje na 175.000 godišnje, bez obrazovanja, novca i iskustva, šta bi ste vi mogli da uradite samo ako bi ste promenili način na koji koristite vreme.

Prava je istina da niste sigurni u to šta želite i šta možete da učinite… “

(kraj prvog, od tri dela ... nastavak za koji dan)