U sudnicama ove ustanove, najavljuje se dolazak više od 10.000 bosanskih Srba. Medu njima i veteranska petorka iz Haga. Svi su sa preostalog dela optužnice u predmetu “Omarska”.
Rec je o poslednjoj petorici okrivljenih pred haškim tribunalom u predmeta “Omarska”. Ostace zauvek upamceni zato što su se zatekli na optužnici, zbog koje haško tužilaštvo, vec citavu deceniju, nikako da se opere od nevidene bruke, nastale iz nezajažljive pohlepe da optuži što više Srba. Pocetni bilans prvobitne optužnice, podignute još 1995 godine, protiv odgovornih u logoru Omarska, kod Prijedora, bio je 19 optuženih osoba. Dve su, ispostavilo se, vec tada bile pokojne. Još veca bruka je ona treca – nepostojeca. A da ne pomenemo i (bar) jednu izmišljenu.
Tako se, od pocetne cifre broj optuženih za predmet “Omarske” sa 19 sveo na devet: petoricu još optuženih i cetvoricu dosad osudenih. Daleko zanimljivije je šta se dogodilo sa ostalima.
Ujdurma je pocela, kada je gladna senzacije, na teritoriju Omarske došla reporterka CNN Peni Maršal. Cilj novinarke bila je zemljoradnicka zadruga u Trnopolju, ogradena stubovima i pletenom žicom, gde je postojao centar otvorenog tipa, sa medicinskim osobljem i Crvenim krstom. Pacijenti su bili ranjeni, bolesni i oni stariji, a svi su u ratnim uslovima dolazili ovde, kako bi zatražili lekarsku pomoc. Nema ništa novo u prici da je gda Maršal pronašla živog - kostura od coveka, “osušenog” od raka i slikala ga, sa spoljne strane kampa, kroz rešetke, kao logorskog zarobljenika. Nikome nije smetalo što je kasnije razotkriveno da taj covek – Musliman i nije bio zatocenik, vec najobicniji bolesnik, koji je tamo došao da zatraži lekarsku pomoc. CNN i Maršal dobili su novinarske nagrade, a Jugoslavija sankcije. I otvoren je “lov” na dalje senzacije.
Posle njene “price” u Trnopolje su se sjatili novinari iz celog sveta. Opijali su ljude u kafanama, kako bi “otkucali” ko su ti Srbi – loši momci, koji kolju, siluju i ubijaju... Trud im se isplatio jer su najzad otkrili jednog silovatelja nad silovateljima. Ime Gruban. Samo što su otkrili, vec su ga ocinkarili Hagu.
Gruban je tako postao najveci “blam” haškog tužilaštva. Bio je to klasican slucaj metoda tužiteljke Luiz Arbur da prvo hapsi Srbe, a tek onda protiv njih da prikuplja dokaze. Mamac koji je glavni tužilac tribunala progutala sa udice ratnog reportera “Duge” i pisca Nebojše Jevrica, uvrstice je zauvek u anale svetskog pravosuda. Kanadanka je optužila i stavila na medunarodnu poternicu izmišljenu licnost iz jednog našeg književnog romana. Dovoljno je bilo da to bude Srbin i da njegovo ime srpski novinar došapne americkom kolegi, nesudenom dobitniku Pulicerove nagrade i honorarnom saradniku CIA.
Jedne pijane noci, u nekom srpskom kaficu, Jevric je otkrio Ameru, željnom senzacija, ko je bio najveci silovatelj Muslimanki u gradanskom ratu u Bosni. Londonski “Spektator” objavio je da se ta osoba zvala “Gruban”, koji je kasnije optužen za gnusno silovanje zatvorenica u logoru Omarska. Amerikanac je, naravno, požurio da poverljivu informaciju prosledi Hagu, gde je ona “potvrdena” uobicajeno anonimnim “svedokom F”. Ali, kad se Grubanovo ime pridružilo poternici tribunala, on je ipak nastavio da neskriveno živi na Balkanu. Ovo ne bi trebalo da bude iznenadenje, napisala je autor teksta “Tiranija ljudskih prava” Kirsten Selers, s obzirom da “Gruban” uopšte nije živ covek, vec izmišljena licnost iz romana Miodraga Bulatovica “Junak na magarcu”.
U prvoj optužnici glavnog tužioca Medunarodnog krivicnog suda za bivšu Jugoslaviju samo ime ili prezime “Gruban”, našlo se medu ukupno 19 optuženih, pominjanih po imenu i prezimenu. Svi su odgovarali za zlocine pocinjene od 25. maja do 30. avgusta 1992. godine, u logoru Omarska, smeštenom u bivšem rudarskom kompleksu, oko 15 kilometara udaljenom od Prijedora. Predvodio ih je upravnik Željko Meakic, a na listi okrivljenih bio je i ostao i zapovednik smene Momcilo Gruban, dok se njegov polu-bezimeni imenjak ili prezimenjak nalazio na osmoj poziciji, dva mesta iza njega. Umesto imena ili prezimena ovog drugog Grubana, pisalo je “ime nepoznato”.
U optužnici broj IT-95-4, Gruban je svrstan u grupu onih, koji su “vršili dužnost stražara” u logoru Omarska. O optuženom u tacki 25. optužnice piše: “U razdoblju od pocetka juna do 03.08.1992, stražar iz logora Omarska cije je prezime GRUBAN, koji je bio clan smjene Mladena Radica, više puta silom izvodio 'F' iz prostorije gdje je spavala, odvodio ju u jednu prostoriju na prvom katu upravne zgrade logora Omarska i prisiljavao na spolni odnos”. Zbog “silovanja” Gruban je optužen da je naneo tešku povredu, da to predstavlja kršenje ratnih zakona i obicaja, kao i da je u pitanju zlocin protiv covecnosti...
Optužnica protiv “grupe Meakic” kasnije je, više puta menjana i dopunjavana. Ali, u njoj se više nikad nije pojavilo ime bezimenog Grubana, za kojim je bila cak raspisana i medunarodna poternica. Uz nepostojece ime, na njoj je pisalo i: starost – nepoznata, nacionalnost – nepoznata, opis – nepoznat, adresa – nepoznata! Nepoznato je bilo i ime Grubanovog oca, ali je Nebojša Jevric, u knjizi “Heroj na magarcu putuje u Hag”, otkrio i pravog “roditelja” optuženog, književnika Miodraga Bulatovica i ime i prezime njegovog književnog junaka: Grubana Malica, iz Bijelog Polja.
Sa ove haške optužnice, pored ovog “bezimenog”, do 1998. godine otpala su još devetorica. U prvobitnim varijantama, svi su bili optuženi po komandnoj odgovorosti. Ali, u slucaju logora Omarska, i pored desetogodišnjeg procesa, još nije utvrdeno ko je bio komandant, mada su mnogi za to bili optuživani. Zato su se navodi optužnice vremenom menjali i one su (pre)cesto prekvalifikovane u opšti kalup “zlocinacko udruženje”. Logorska straža našla se na listi optuženih (što je i logicno, jer su njih vidali svaki dan), dok stvarne “upravnike” niko nije uspeo da “izdvoji” i identifikuje. Zato je i tužilaštvo, kad “iscure” svi dokazi, prozivalo optuženog kao “clana zlocinackog udruženja”.
Za konacnu osudu tribunalu nije ni trebalo više. Ljubimci haških tužilaca su tzv. zašticeni svedoci. Jedan od onih koji su se cesto pojavljivali u sudnici, bila je izvesna gospoda “F”, Muslimanka i ratna udovica, koja je sa svojom “koleginicom”, svedokinjom “A” (po zanimanju kondukterka), pored nepostojeceg Grubana, optužila za silovanje i Mirka Babica. Ovaj mašinski inženjer, u ratu je ucestvovao po radnoj obavezi i nije bio ni naoružan. Od svih optužbi osloboden je, još u prvom krugu, kao i Predrag Kostic, stražar u logoru Omarska optužen za silovanje iste “F”. Svedocenje zašticene osobe ”A”, u drugom slucaju, donelo je optuženom Mladenu Radicu, zvanom Krkan, 20 godina robije. Advokati su pokušali da “spasu” klijenta time što su pokušali da dokažu “nepodobnost” nabedenog napasnika za silovanje. Branili su ga njegovom slikom i prilikom u sudnici. Covek je bio visok samo 170 santimetara, a težak oko 120 kg. Branioci su primetili i da iskaz svedokinje, sa osam razreda škole, “vrvi” od izuzetno strucnih i profesionalnih ginekološki termina i dijagnoza o svom stanju, koje je navodno sopstvenim recima, opisala nakon silovanja. Na jednoj od zatvorenih sednica, jednoj od ovakvih zašticenih žrtava, pred sudskim vecem izletela je žalopojka: “Eto, koliko sam samo intervjua obavila, a placeno mi je svega hiljadu maraka”.
“Otkaceni” sa tužilacke liste Nedeljko Paspalj, Milutin Popovic, Draženko Predojevic i Željko Savic bili su optuženi, a u to cak ni haško tužilaštvo nije na kraju poverovalo, da su prebili do smrti coveka samo zato što im je rekao “Bujrum”. Dragomir Šaponja (skinut) i Nikola Nikica Janic, optuženi su za ubistvo, premlacivanje i druga zlostavljana. Oni se u optužnici bukvalno opisani kao “drugi Srbi koji su ulazili logor”. Optužba prakticno ukazuje da su se oni tamo rekreativno pojavljivali samo kako bi maltretirali zatocene muslimane.
Ubrzo nakon podizanja optužnice, Janica su kidnapovali lokalni muslimani, kako bi mu zapretili da ce odgovarati za svoja “nedela”. Ovaj, inace imucni mladic, vlasnik benziske pumpe, nije mogao da izdrži dalji pritisak i digao je ruku na sebe. Njegov otac, predao se bolu i zbog gubitka sina takode je sebi prekratio život. Uzalud je uskoro stigla vest iz Haga da je tužilaštvo povuklo optužbe - kao neosnovane.
Slucaj Milana Pavlica takode je neverovatan. On je, naime, priznao kako je ubio coveka, koji je pokušao da pobegne iz logora. Optužnica ga je teretila da je ubio starca, koji se bunio protiv uslova u logoru i ranio nekolicinu ljudi u okolini. Ipak, pored priznanja, tužilašvo je na kraju odustalo od gonjenja, iako je Pavlic, zajedno sa Miroslavom Kvockom, koji je osuden na sedam godina robije, tog istog dana, bio u smeni. Miroslav Kvocka predao se šestog aprila '98. zajedno sa Mladenom Radicem. Ukoliko to uopšte može da se nazove predaja. Snage SFOR uhapsile su ga, naime, pred kucom, pretukle, polomile kljucnu kost i ubacile u vozilo. Optužen je i osuden za progon nesrpskog stanovništva. Dobro, ali... (rekli bi njegovi branoci). Žena mu je bila muslimanka, jedna cerka udata za Hrvata, a druga za muslimana. Na sudenju, u njegovu korist, svedocila su trojica šuraka, koji su rekli da su bili “privedeni” u logor, ali da ih je odande on izveo i odveo kuci.
I Dušan Kneževic Duca, iz Dvora na Uni, optužen da je nemilosrdno ubijao nesrpsko stanovništvo, oženjen je Hrvaticom. Neki bi rekli, pa šta i Tudman beše oženjen Srpkinjom. Da, istina je, ali Kneževic se, saznajemo, oženio usred rata. Optuženi Dragoljub Prcac, vec je odležao svoju (izrecenu) petogodišnju kaznu, sedeci u pritvoru. Kada je trebao da izade na slobodu, Prcac se žalio na odluku suda. Iako je vec bio slobodan covek koji je odležao ceo rok, žalbu ne namerava da povuce i uporno negira da je kriv. Prcaca su uhapsile (pretukle) snage SFOR, a njegovog takode prebijenog saputnika, izbacili su na put iz auta u pokretu. Prcac se našao u jednoj polukomicnoj situaciji. Haško tužilaštvo tvrdi kako ovaj covek ima americke bankovne racune i tužilaštvo je donelo rešenje da se oni i zamrznu. Prcacevi sugradani su se grohotom smejali tome. Kažu: “Ovaj covek za ceo život ni bicikla, a kamoli auta nije imao. Kod kuce (tri prostorije na 40 kvadratnih metara), ima samo dvojicu sinova invalida (jedan je takav roden, a drugom je u ratu ostala kraca noga)”.
Kao clan istog “zlocinackog udruženja” osuden je na šest godina robije i Milojica Kos, zvani Krle. Stolar po profesiji, u ratu je bio pomocni policajac, a optužen je po komandnoj odgovornosti. U istoj optužnici pominje se i osudeni Zoran Žigic, koji je još pre rata ubio, ne samo par Muslimana, vec i dvojicu Srba. Zbog toga je, u Banjaluci, osuden na 15 godina zatvora. Hag mu je, za ubistvo nesrpskog stanovništva dodao još deset.
Da ovu neverovatnu pricu o prvoj haškoj optužnici završimo njenim apsurdnim završetkom: Srbi optuženi za ratne zlocine u Hagu, nipošto ne mogu da ocekuju zakonito i pošteno sudenje u Sarajevu, ukoliko ih haško tužilaštvo isporuci sudu BiH. Njihovi advokati, najpre, smatraju da je ceo taj postupak lišen bilo kakvog pravnog osnova, jer su ovakve reekstradicije zabranjene i Rezolucijom Generalne skupštine UN od 14. decembra 1990. i Evropskom konvencijom o ekstradiciji od 13. decembra 1957. I politicko-bezbednosna situacija u BiH ne može da garantuje da u Sarajevu nece biti strahovitih pritisaka na sud, koji tada teško može da bude nepristrasan. Još je teže prognozirati ko bi se, u takvoj atmosferi, više plašio da svedoci. Srbi bi strahovali od rizika da ih, ono što kažu, dovede na optuženicku klupu, a Muslimani da ih “njihovi” ne proglase za izdajice, a zna se kako one u takvim slucajevima prolaze.
Reekstradiciju iz Haga u Sarajevo, posle pune decenije neizvesnosti, ocekuju petorica optuženih: Željko Meakic, Momcilo Gruban, Dušan Fuštar, Predrag Banovic i Duško Kneževic.
“HAJKA” NA MRTVACE
Pomislili bi da je šala, doduše morbidna, kada bi pomenuli da “hajka” na jednog od optuženih Gorana Borovnicu još traje, iako je ovaj covek davno poginuo u ratu. U dnevniku nacionalne televizije, mogao se, koliko još prošle nedelje, cuti apel haškog tužilaštva da se Borovnica dobrovoljno preda ili da ga srpske vlasti izruce. A, on, “pociva u miru”, gotovo citavu deceniju na prijedorskom groblju. Istu sudbinu deli i optuženi Zdravko Govedarica, za kojeg se vezuje još veci apsurd. On je, naime, poginuo još davne '92. godine, a tek tri godine nakon smrti, protiv njega je podignuta optužnica.
GRUBAN U DEPRESIJI
Senzacionalno otkrice svetske podvale, podstaklo je Krajiški dokumentacioni centar “Veritas” da se pismeno obrati Hagu i upita da li je ovaj slucaj dokaz o metodu tribunala da prvo optužuje i hapsi Srbe, pa tek onda traži dokaze za njihovu krivicu! Sam autor ove ujdurme, Nebojša Jevric, oko optužnice protiv nepostojeceg Grubana, koja je ipak više tragicna, nego smešna, ovako je opisao daljnju sudbinu svog junaka, kojeg je, preko “doušnika” Amerikanca, “otcinkario” haškim kadijama: “Posle odluke Luiz Arbur i Haškog tribunala da se obustavi dalji postupak nad njim, Gruban je od tuge omršao. Odluka Luiz Arbur da ga skine sa ceralice prosto ga je dotukla. Psovao je Musolinija i Bilija, vrijedao crnokošuljaša Bestu i Luiz Arbur. Ali ipak ni poslije toliko godina rada protiv Novog Poretka nijesu htjeli da ga hapse. No, od kako je poceo srpski imperijalisticki rat za okupaciju Amerike, kako Sjeverne tako i Južne, Gruban nije silazio sa magarca. Vas je svinuo. Oci su mu zažagrile. Po cipcijeli dan jahao Terazijama na Hegesiji i držao govore – patriotske i ostale. Formirao je štabove odbrane, huškao i bunio, ko vazda.”
Нема коментара:
Постави коментар