Srbija ponižava srpske žrtve na Kosovu

Svakog dana nas mediji zasipaju istorijskim vestima. Kod nas je svaki dan istorijski. Svaka odluka je istorijska. Mi jednostavno živimo u istoriji koju baš i ne poznajemo najbolje ali nam to ne smeta mnogo. Uglavnom  mašemo onim što znamo ili mislimo da znamo.

Sve te istorijske vesti se odmah zaboravljaju jer jedna drugu brzo smenjuju. Bilo da su vesti iz oblasti ekonomije, obrazovanja, poljoprivrede, spoljne politike – svaka je istorijska. I nelogična, i negativna, i štetna, i zabrinjavajuća, i obećavajuća, rečju - prazna.

Međutim, nijedna vest ne može da porazi čoveka kao što to mogu  istorijske vesti vezane za Kosovo i Metohiju. Pokvarenost, licemerje, laž i užas – prosto isijavaju iz njih.

Tako je juče Milovan Drecun, povodom Tačijeve izjave da će tzv. republika  Kosovo tužiti Srbiju za genocid, rekao da je to uvreda za žrtve. Za koje žrtve? Je l’ za one žrtve, za koje već 15 godina 15 različitih političara koji odlaze na Kosovo (u Metohiju retko idu),  govore da će tražiti da se otvori istraga o tome kako su ti ljudi stradali? Pa, kako se to onda Tači ruga našim žrtvama? Šta radi Republika Srbija dok se Tači ruga našim žrtvama? Ni on se posle 15 godina više ne ruga. Nema potrebe.

Albanci to jednostavno rešavaju – samo pokažu prstom na nekog Srbina sa Kosova i on je već u zatvoru. I tada Srbija ćuti. Kada kažem: „Srbija“ mislim i na državu i na narod.

A svi mi – i političari i narod – govorimo da je Kosovo i Metohija za nas sveta zemlja.

A gde smo to mi naučili šta znači svetost? Svet ili svetost upućuje na nešto, nama, sasvim strano i nije u vezi sa našim vremenom, našom  kulturom i traganjima savremenog (srpskog) čoveka. Da li roditelji vaspitavaju decu da budu sveta? Da li obrazovne ustanove neguju  svetost i ističu je kao viziju i cilj obrazovanja? Svetost je nekada postojala i nadahnula je našu  kulturu ali je sada zaboravljena. U ovakvom vremenu u kakvom  mi živimo svetost je reč koja pada u prazno.

Veoma davno smo se mi, kao narod, opredelili (jednom za svagda!) za Nebesko carstvo to jest za večne duhovne vrednosti: večnu istinu, večnu pravdu, večnu nadu i večni život.

Međutim, mi danas živimo drugačije. Prevagnule su materijalne vrednosti. Nas više istina i pravda ne interesuju. Nadu smo izgubili. O večnom životu ne razmišljamo. Nikada nismo shvatili kako se poraz Kosovske bitke pretvorio u našu pobedu. To je uglavnom služilo za podsmeh: „Samo mi slavimo poraz kao pobedu.“ Zato smo i poraženi i ismejani – danas.

   

Prema tome, nama, Kosovo (i Metohija) - nije sveto.  Ono je sveta zemlja za one ljude koji tamo žive (Kosovce, a ne  Kosovare) - tamo su njihove kuće, njihove crkve i njihovi  manastiri. I za one koji pokušavaju da se vrate svojim kućama koje tamo više ne postoje. Oni tu zemlju s pravom nazivaju  svojom  i  svetom.

Radi ilustracije da pomenemo da svake godine u junu oko 100 raseljenih Srba dolazi na hramovnu slavu u selo Mušutište kod Suve Reke. Liturgiju se služi na ruševinama Hrama Svete Trojice. Jer, svetost je pre svega vezana za Crkvu.

Manastir Sveta Trojica Rusenica nalazio se na brdu iznad Mušutišta u podnožju planine Rusenica, 2 km južno od sela. Rušen je i obnavljan u više navrata, a u drugoj polovini juna 1999. godine, po dolasku KFOR-a potpuno je uništen eksplozivom od strane Albanaca. Manastir je prethodno opljačkan i spaljen.

Svake godine, 17. februara, Česi, Poljaci, Italijani, Belgijanci organizuju proteste kako bi podržali Srbe na Kosovu i Metohiji. Zašto ih mi ne podržavamo? Zašto mi nismo u stanju da pokažemo ljudsku solidarnost? 

 Za nas su Srbi sa Kosova (i Metohije) neki jadni ljudi koji ili sede  na svojim vekovnim ognjištima ili ih napuštaju pred silom Albanaca u prisustvu međunarodnih snaga. Međutim, danas niko ne živi na ognjištu. Ljudi žive u stanovima i kućama. Na Kosovu (i Metohiji) postoji oko 40.000 stanova koji su uzurpirani. Ne ognjišta već stanova. Kosovaca, a ne Kosovara.

Valja podsetiti da je na desetogodišnjicu pogroma nad srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji (2004 – 2014) ispred Doma kulture u Gračanici postavljena, umetnička instalacija MISSING, u vidu pokretne skulpture sa fotografijama nestalih i kidnapovanih kosmetskih Srba, rad umetnika Gorana Stojčetovića, koja simbolizuje nestanak svih onih koji su kidnapovani i ubijeni od 1998. do 2004. godine.  I posle toga. Instalacija se još uvek nalazi u Gračanici.

Postavlja se pitanje: koga sudbina kidnapovanih i nestalih Srba na Kosovu i Metohiji interesuje osim njihovih porodica?

Takođe se postavlja pitanje: šta smo mi, kao društvo, kao narod, učinili da se sazna šta se dogodilo ovim ljudima, kako i zašto su nestali i ko je odgovoran za to? 

http://www.koreni.rs/wp-content/uploads/2013/12/SPISAK-KIDNAPOVANIH-I-NESTALIH-LICA-NA-KOSOVU-I-METOHIJI.pdf 

Znamo da političari ništa nisu uradili. Porodice ubijenih, nestalih i kidnapovanih Srba sa Kosova (i Metohije) se u neverici  pitaju: zašto Srbija ćuti?  A zašto mi ćutimo? Zašto nikada nismo podržali 

članove porodica žrtava  kada su protestovali?

To su naši sunarodnici – ljudi (i deca)  koji su imali život, ime i prezime. Kako mi uopšte smemo to da prećutimo? Svaka žrtva ima pravo na sećanje i na dostojan i označen grob.

Njihove  porodice će i dalje podsećati na zločine i nadaće se istini i pravdi za njihovo nevino stradanje.

A šta ćemo učiniti mi? Hoćemo li i dalje samo vikati u prazno da je Kosovo (i Metohija) srce Srbije?

Ako mi kao narod i kao država ne možemo da se izborimo za dostojanstvo mrtvih, kako ćemo da se izborimo za dostojanstvo živih?

Ukoliko imate bilo kakvih sumnji u ono što je napisano u ovom tekstu  upitajte se šta ste to vi konkretno učinili za Kosovo i Metohiju. Istina će vas mnogo iznervirati ali će vas osloboditi.