"Kad
redakcija jednog dana bude potražila nove prodore i izraze, pokazaće se
koliko je nagomilavanje neambicioznih, poluobrazovanih i poslušnih
mediokriteta, bilo podjednako pogubno i za njih i za novine. "
Zarić, o Novostima, pre 12 godina...
GENERALNOM DIREKTORU KOMPANIJE
I GLAVNOM UREDNIKU “NOVOSTI”
- Manojlu Vukotiću -
Tvoja odluka da mi, nakon 39 godina neprekidnog pisanja u “Novostima”,
zatvoriš stranice lista, u koji sam uložio ceo svoj novinarski život i
to pod izgovorom optužbe za navodno “neprijateljsko delovanje” protiv
tebe lično, uz prebacivanje da nisam hteo da ti stavim na raspolaganje
svoje akcije, primorava me da, na ovaj način, jer si sam podigao optužbu
i izrekao presudu, javno iznesem svoju odbranu.
Započeo bih je time što potvrđujem da si u pravu što me smatraš svojim novinarskim “neprijateljem”, jer to stvarno i jesam. Ali, želim da te uverim da takav moj stav prema tebi nije nimalo ličan i nipošto naprasan, već da traje poduže. U to si dosad mogao da se uveriš, tokom gotovo svakog našeg privatnog razgovora ili onog što si od mene već čuo na retkim novinarskim sastancima, koje si sebi i nama dopuštao.
Tvoj dolazak u “Novosti”, kojem sam se lično izuzetno obradovao, jer su nas u prošlosti povezivale mnoge zajedničke ideje i njihovo ostvarivanje u voljenom listu, pogodio je najtiražniju jugoslovensku novinu kao prava elementarna katastrofa. “Novi” Manojlo Vukotić, ponet koncentracijom dotle neviđene vlasti u rukama jednog čoveka pod krovom čitave “Borbine” kuće, okruživši se uglavnom novinarskim ništarijama i šampionima udvorištva i ohrabren odsustvom bilo kakvih prepreka u sopstvenoj promociji krilatice “Novosti – to sam ja”, najgrublje je pogazio osnove na kojima su generacije i generacije novinara gradile imidž i tiraž najpopularnijeg lista na našim prostorima.
Ovaj žalosni posao, što je još perfidnije, obavljan je javnim proklamovanjem osnovnih vrednosti “Novosti” i zaklinjanjem u nastavak puta čiji je temelj udario njihov legendarni osnivač Slobodan Glumac, uz čije si ime, od prvog trenutka dolaska na njihovo čelo, drugo mesto vešto rezervisao isključivo za sebe. Što je još pogubnije, ovaj put do proglašenja samog sebe za “vice oca” ostvarenja genijalne koncepcije formule “Novosti”, izveo si uz pomoć neobrazovanja, neukosti, nepismenosti i slepe poslušnosti lično odabranih “izvođača radova” da bi krajnji učinak bio da naš list postane loša kopija novina na čijem si čelu bio ranije.
Naslovio sam ovo pismo na “generalnog direktora kompanije” da ti, izostavljanjem ove titule, ne povredim sujetu. Ali, odmah ističem da me tvoje delovanje na području poslovne politike kompanije apsolutno ne zanima, jer se za to ne osećam dovoljno kompetentnim, iako sam u toj oblasti, sigurno, daleko obrazovaniji od tebe.
Među zamerkama isključivo novinarske prirode, jedini izuzetak biće specijalitet, po kojem bi mogao da uđeš čak i u istoriju novinarstva, jer si uveo ustupanje akcija kao elemenat uređivačke i kadrovske politike. Treba li da te posećam da si sam, nedavno, javno izjavljivao kako su “Novosti” najbolje u praćenju suđenja iz Haga, zahvaljujući upravo meni, a meni lično i pismeno uručio nacrt sporazuma o nastavku obavljanja ovog posla, kad odem u penziju. Spektakularno i ljutito odbijanje da ga potpišeš, zbog onoga što si od svojih doušnika čuo, kako želim da više ne budeš na čelu “Novosti”, ostavljam bez komentara.
Ali, preko moralne pridike – o mojoj krajnjoj nezahvalnosti, zauzvrat tvog velikodušnog odlaganja mog odlaska u penziju, koliko se i dokle se moglo – i bruke i sramote, što se usuđujem da tražim tvoj potpis, ne mogu da pređem. Sam sam ti se, Vukotiću, pre nego što ću napuniti 65 godina, negde u novembru 2003, obratio sa informacijom da sam stekao uslove za penziju, na što si odgovorio da je za to još rano i ponudio i potpisao, za još godinu dana, sporazum o produženju radnog odnosa. Sam sam ti se ponovo javio, pre nego što je ovaj sporazum istekao, a sam si predložio da sklopimo novi o honorarnom radu. Svojeručno si predložio i uslove, oko kojih smo se složili.
Sve ovo je samo posao Vukotiću, zasnovan na dve dobre volje, u kojem nema nikakvih simpatija i ustupaka. Da budemo načisto, ništa ja tebi Vukotiću oko tog posla ne dugujem, nisi si ti mene bilo čime zadužio što sam poslednjih 16 meseci i dalje izveštavao sa suđenja u Hagu. Jer, ja sam taj posao, na najbolji profesionalno mogući način, obavio za “Novosti”, a mislim da će se ubrzo osetiti koliko si pogrešio sprečivši me da to i dalje svakodnevno činim. A, što se tiče navodnog dobročinstva - da si mi odlagao odlazak u penziju koliko si to mogao - potsećam te da istu uslugu poduže sam sebi činiš, jer smo vremenski vršnjaci, dok su ti istovremeno dvojica glavnih pomoćnika poprilično starija od mene.
Pošto si ljut što nisam deonicama uz tebe, a koje su potpuno raspolutile zaposlene u redakciji, ovim putem hoću da ti objasnim glavni motiv svoje želje da ne budeš i dalje na čelu novina, čije je dosadašnje onepismenjavanje pokazalo da su, od loših novinara, po novinarstvo pogubniji samo još lošiji urednici.
Ako se već niko u kolegijumu ne usuđuje da ti javno kaže šta misli o uređivanju i izgledu novina, a sam očigledno nećeš da iskreno porazgovaraš sa još nekoliko preostalih ostataka zagovornika pravog novinarstva, koji nisu eksponirani kao lični obožavaoci tvog imena i dela, kao srednje rešenje ti predlažem da počneš najzad da zakazuješ redakcijske sastanake, na kojima bi profesionalci dobili šansu da slobodno izgovore šta misle o svom proizvodu. U tom slučaju, ja verovatno ne bih morao da iznosim koliko su “Novosti”, u poslednjih nekoliko godina, profesionalno ponižene i poražene.
O Formula “brzo, kratko i jasno” potpuno je proterana iz novina i postoji još samo u tvojim TV nastupima, kad gledaocima govoriš o principu na kojem su postale i postojale “Novosti”. Zamenili su je beskonačni intervjui sa svaki čas ponavljanim sagovornicima, često započeti direktnim pitanjima sagovorniku, po pravilu dužih od odgovora, prežvakavanja istih tema, najčešće pod radnim, neatraktivnim i neinventivnim naslovima, dosadnim izveštajima sa sednica, dok oni sa suđenja, umesto da vrve od dijaloga, atmosfere i pikanterija, ponajviše potsećaju na činovnički prepisane sudske zapisnike.
O U “Novostima” više nema ni komentara, po kojima su uvek odskakale u odnosu na svu ostalu štampu. A, ono što se ponekad i pojavi na 2. strani, start je “na prvu loptu” i do te mere uobičajeno i zbrzadolisano da pre podseća na beleške, povodom događaja, nego na najsuptilniji domet novinarskog izražavanja.
O Neki bivši glavni urednici “Novosti” su i dosad stavljali list u službu dnevne politike i svojih ličnih ambicija. Ceh koji je novina zbog toga platila, trebalo je da garantuje da se tako nešto nikad više neće ponoviti. Najpogubniji vid ovakve naopake (zlo)upotrebe štampe je “prećutkivanje” i uskraćivanje informacija, koje ne prijaju ljudima na političkom vrhu. Zar “Novosti” moraju, po pravilu, da čekaju da se ovakvi neprijatni tekstovi prvo pojave u “Nacionalu”, “Kuriru”, “Blicu”, “Glasu” ili “Nedeljnom telegrafu” ili na nekoj TV, pa da se tek posle toga ohrabre da se i same nadovežu na nezgodne teme. Nekada su drugi listovi prepisivali i kačili se za ono što su iznosile “Novosti”, a danas naš list uporno i stalno kaska za događajima.
O Uz potpuno odsustvo sluha za ekskluzivnost, analitičke tekstove, akcije i serije, iz “Novosti” su, sa svih strana, potpuno proterane vesti, nekad najjače oružje za dizanje tiraža, kao prvi i najosnovniji vid novinarskog izraza.
O Na stranicama, koje pre potsećaju na bilten ili naslagane agencijske izveštaje, nezamislivo je pročitati kompletno sročenu “temu dana”, u tekstovima je potpuno izgubljen kontakt sa čitaocima, događaji se često prate “iz druge ruke”, a sa srednjih strana je nestala foto reportaža, takođe nekad prestižni imidž “Novosti”.
O Od čitaoca je daleko čak i najava TV događaja i filmova, u kojima preovlađuje elitizam na štetu informativnosti.
O Od sličnih boljki nije imuna ni nekadašnaj perjanica “Novosti” sportska rubrika, koja se danas najčešće svodi na praćenje događaja sa domaćih i stranih TV programa. Moram da priznam da je ona, pritom, još najbezbolniji “saučesnik” u opštem izgledu novina, koje su svakog jutra, samo ponavljanje i bleda kopija onog što se, prethodnog popodneva i večeri, vrtelo i prežvakavalo na TV i svim elektronskim medijima.
O “Novosti” nikad nisu imale drljavije nadnaslove, naslove i podnaslove, a to bi se sigurno odnosilo i na lid u tekstovima, da on iz njih nije potpuno nestao. I ostala novinarska “oprema” tekstova, kao što su međunaslovi i potpisi za sliku, nije u boljem stanju, a u poslednje vreme im, u tom pravcu, sve uspešnije, konkuriše i prelom stranica.
U vreme tvoje vladavine “Novostima”, što sam uvek smatrao izuzetnim dostignućem, tehnologija i uslovi rada, uzdigli su kuću do neslućenih visina. Ali, uz nove mašine i kompjutere, po samo tebi znanim kriterijumima, ukoliko ih je uopšte bilo, u redakciji su se, u međuvremenu, najčešće nastanili ljudi, kojima je novinarstvo bilo samo šansa da se zaposle ili domognu veće zarade. Kad redakcija jednog dana bude potražila nove prodore i izraze, pokazaće se koliko je nagomilavanje neambicioznih, poluobrazovanih i poslušnih mediokriteta, bilo podjednako pogubno i za njih i za novine.
U ovom svom lamentu nad novinama, koje su mi u životu bile gotovo podjednako važne kao porodica, jer sam ih takvim i shvatao, mogao bih da iznesem još mnoge detalje, zbog kojih bi morao da baciš pogled unazad, radi sadašnjih i dana koji dolaze. Znajući koliko si sujetan i uveren da si najpametniji i nepogrešiv, u to teško mogu da verujem. Jedina moguća odbrana u tom slučaju je želja, koju nikad nisam skrivao, da te dalje ne vidim na njenom čelu.
Ma koliko ti ovakvo moje mišljenje ne prijalo, smatrao sam svojom obavezom da ti ga saopštim. Pritom moram da priznam da, ni u snu, nisam mogao da pomislim da bi, zbog ovakvog “delikta mišljenja” protiv tebe, mogao da mi osvetnički zalupiš vrata saradnji sa novinom, u kojoj sam pošteno odradio svoj novinarski vek.
I još nešto, ponovo lično, ne mogu da zadržim samo za sebe. Ostao si mi, kao glavni urednik, dužan odgovora zašto se, u jubilarnoj 50-oj godišnjici “Novosti”, kada sam dobio najviše profesionalno priznanje - nagradu žirija za životno delo, vest o tome nije pojavila narednog dana u novinama, a što se nikad pre toga nije dogodilo u istoriji lista. Ovo nije jedini izuzetak od minimuma korektnog ponašanja, koje bi moralo da se očekuje prema svakom glavnom dobitniku, jer su me tvoji činovnici, tog istog dana, izostavili i sa spiska zvanica na svečanoj večeri.
Ostajem večito zahvalan “novom” Manojlu Vukotiću, što mi je svojim povratkom u “Novosti” pokazao i svoje novo lice, jer bih u sećanju, da se to nije desilo, zacelo održao njegov “stari” lik, što bi bila velika samoobmana.
Ne bih hteo da prejudiciram eventualne odgovore na sve ove čisto profesionalne zamerke koje sam izneo, ali ipak moram da upozorim da pravdanje visokim tiražem “Novosti” i kvalitetom “najbolji od najgorih”, sigurno ne može biti izgovor za srozavanje lista na najniže novinarske grane. Jer, ugled i kvalitet medija, pogotovu u njihovoj sadašnjoj jednolikosti, ne moraju uvek biti proporcionalni. Najbolji primer je velika gledanost TV “Pinka”, uprkos niskim uređivačkim kriterijumima, pa zato i strahujem od još ružičastijih perspektiva lista, u kojem si mi oduzeo prostor za novinarsko izražavanje. Ali, ne dopuštam da mi iko uskrati pravo da ih i dalje najviše volim.
U Beogradu, 12. aprila 2005. Miroslav Zarić
Zarić, o Novostima, pre 12 godina...
GENERALNOM DIREKTORU KOMPANIJE
I GLAVNOM UREDNIKU “NOVOSTI”
- Manojlu Vukotiću -
Započeo bih je time što potvrđujem da si u pravu što me smatraš svojim novinarskim “neprijateljem”, jer to stvarno i jesam. Ali, želim da te uverim da takav moj stav prema tebi nije nimalo ličan i nipošto naprasan, već da traje poduže. U to si dosad mogao da se uveriš, tokom gotovo svakog našeg privatnog razgovora ili onog što si od mene već čuo na retkim novinarskim sastancima, koje si sebi i nama dopuštao.
Tvoj dolazak u “Novosti”, kojem sam se lično izuzetno obradovao, jer su nas u prošlosti povezivale mnoge zajedničke ideje i njihovo ostvarivanje u voljenom listu, pogodio je najtiražniju jugoslovensku novinu kao prava elementarna katastrofa. “Novi” Manojlo Vukotić, ponet koncentracijom dotle neviđene vlasti u rukama jednog čoveka pod krovom čitave “Borbine” kuće, okruživši se uglavnom novinarskim ništarijama i šampionima udvorištva i ohrabren odsustvom bilo kakvih prepreka u sopstvenoj promociji krilatice “Novosti – to sam ja”, najgrublje je pogazio osnove na kojima su generacije i generacije novinara gradile imidž i tiraž najpopularnijeg lista na našim prostorima.
Ovaj žalosni posao, što je još perfidnije, obavljan je javnim proklamovanjem osnovnih vrednosti “Novosti” i zaklinjanjem u nastavak puta čiji je temelj udario njihov legendarni osnivač Slobodan Glumac, uz čije si ime, od prvog trenutka dolaska na njihovo čelo, drugo mesto vešto rezervisao isključivo za sebe. Što je još pogubnije, ovaj put do proglašenja samog sebe za “vice oca” ostvarenja genijalne koncepcije formule “Novosti”, izveo si uz pomoć neobrazovanja, neukosti, nepismenosti i slepe poslušnosti lično odabranih “izvođača radova” da bi krajnji učinak bio da naš list postane loša kopija novina na čijem si čelu bio ranije.
Naslovio sam ovo pismo na “generalnog direktora kompanije” da ti, izostavljanjem ove titule, ne povredim sujetu. Ali, odmah ističem da me tvoje delovanje na području poslovne politike kompanije apsolutno ne zanima, jer se za to ne osećam dovoljno kompetentnim, iako sam u toj oblasti, sigurno, daleko obrazovaniji od tebe.
Među zamerkama isključivo novinarske prirode, jedini izuzetak biće specijalitet, po kojem bi mogao da uđeš čak i u istoriju novinarstva, jer si uveo ustupanje akcija kao elemenat uređivačke i kadrovske politike. Treba li da te posećam da si sam, nedavno, javno izjavljivao kako su “Novosti” najbolje u praćenju suđenja iz Haga, zahvaljujući upravo meni, a meni lično i pismeno uručio nacrt sporazuma o nastavku obavljanja ovog posla, kad odem u penziju. Spektakularno i ljutito odbijanje da ga potpišeš, zbog onoga što si od svojih doušnika čuo, kako želim da više ne budeš na čelu “Novosti”, ostavljam bez komentara.
Ali, preko moralne pridike – o mojoj krajnjoj nezahvalnosti, zauzvrat tvog velikodušnog odlaganja mog odlaska u penziju, koliko se i dokle se moglo – i bruke i sramote, što se usuđujem da tražim tvoj potpis, ne mogu da pređem. Sam sam ti se, Vukotiću, pre nego što ću napuniti 65 godina, negde u novembru 2003, obratio sa informacijom da sam stekao uslove za penziju, na što si odgovorio da je za to još rano i ponudio i potpisao, za još godinu dana, sporazum o produženju radnog odnosa. Sam sam ti se ponovo javio, pre nego što je ovaj sporazum istekao, a sam si predložio da sklopimo novi o honorarnom radu. Svojeručno si predložio i uslove, oko kojih smo se složili.
Sve ovo je samo posao Vukotiću, zasnovan na dve dobre volje, u kojem nema nikakvih simpatija i ustupaka. Da budemo načisto, ništa ja tebi Vukotiću oko tog posla ne dugujem, nisi si ti mene bilo čime zadužio što sam poslednjih 16 meseci i dalje izveštavao sa suđenja u Hagu. Jer, ja sam taj posao, na najbolji profesionalno mogući način, obavio za “Novosti”, a mislim da će se ubrzo osetiti koliko si pogrešio sprečivši me da to i dalje svakodnevno činim. A, što se tiče navodnog dobročinstva - da si mi odlagao odlazak u penziju koliko si to mogao - potsećam te da istu uslugu poduže sam sebi činiš, jer smo vremenski vršnjaci, dok su ti istovremeno dvojica glavnih pomoćnika poprilično starija od mene.
Pošto si ljut što nisam deonicama uz tebe, a koje su potpuno raspolutile zaposlene u redakciji, ovim putem hoću da ti objasnim glavni motiv svoje želje da ne budeš i dalje na čelu novina, čije je dosadašnje onepismenjavanje pokazalo da su, od loših novinara, po novinarstvo pogubniji samo još lošiji urednici.
Ako se već niko u kolegijumu ne usuđuje da ti javno kaže šta misli o uređivanju i izgledu novina, a sam očigledno nećeš da iskreno porazgovaraš sa još nekoliko preostalih ostataka zagovornika pravog novinarstva, koji nisu eksponirani kao lični obožavaoci tvog imena i dela, kao srednje rešenje ti predlažem da počneš najzad da zakazuješ redakcijske sastanake, na kojima bi profesionalci dobili šansu da slobodno izgovore šta misle o svom proizvodu. U tom slučaju, ja verovatno ne bih morao da iznosim koliko su “Novosti”, u poslednjih nekoliko godina, profesionalno ponižene i poražene.
O Formula “brzo, kratko i jasno” potpuno je proterana iz novina i postoji još samo u tvojim TV nastupima, kad gledaocima govoriš o principu na kojem su postale i postojale “Novosti”. Zamenili su je beskonačni intervjui sa svaki čas ponavljanim sagovornicima, često započeti direktnim pitanjima sagovorniku, po pravilu dužih od odgovora, prežvakavanja istih tema, najčešće pod radnim, neatraktivnim i neinventivnim naslovima, dosadnim izveštajima sa sednica, dok oni sa suđenja, umesto da vrve od dijaloga, atmosfere i pikanterija, ponajviše potsećaju na činovnički prepisane sudske zapisnike.
O U “Novostima” više nema ni komentara, po kojima su uvek odskakale u odnosu na svu ostalu štampu. A, ono što se ponekad i pojavi na 2. strani, start je “na prvu loptu” i do te mere uobičajeno i zbrzadolisano da pre podseća na beleške, povodom događaja, nego na najsuptilniji domet novinarskog izražavanja.
O Neki bivši glavni urednici “Novosti” su i dosad stavljali list u službu dnevne politike i svojih ličnih ambicija. Ceh koji je novina zbog toga platila, trebalo je da garantuje da se tako nešto nikad više neće ponoviti. Najpogubniji vid ovakve naopake (zlo)upotrebe štampe je “prećutkivanje” i uskraćivanje informacija, koje ne prijaju ljudima na političkom vrhu. Zar “Novosti” moraju, po pravilu, da čekaju da se ovakvi neprijatni tekstovi prvo pojave u “Nacionalu”, “Kuriru”, “Blicu”, “Glasu” ili “Nedeljnom telegrafu” ili na nekoj TV, pa da se tek posle toga ohrabre da se i same nadovežu na nezgodne teme. Nekada su drugi listovi prepisivali i kačili se za ono što su iznosile “Novosti”, a danas naš list uporno i stalno kaska za događajima.
O Uz potpuno odsustvo sluha za ekskluzivnost, analitičke tekstove, akcije i serije, iz “Novosti” su, sa svih strana, potpuno proterane vesti, nekad najjače oružje za dizanje tiraža, kao prvi i najosnovniji vid novinarskog izraza.
O Na stranicama, koje pre potsećaju na bilten ili naslagane agencijske izveštaje, nezamislivo je pročitati kompletno sročenu “temu dana”, u tekstovima je potpuno izgubljen kontakt sa čitaocima, događaji se često prate “iz druge ruke”, a sa srednjih strana je nestala foto reportaža, takođe nekad prestižni imidž “Novosti”.
O Od čitaoca je daleko čak i najava TV događaja i filmova, u kojima preovlađuje elitizam na štetu informativnosti.
O Od sličnih boljki nije imuna ni nekadašnaj perjanica “Novosti” sportska rubrika, koja se danas najčešće svodi na praćenje događaja sa domaćih i stranih TV programa. Moram da priznam da je ona, pritom, još najbezbolniji “saučesnik” u opštem izgledu novina, koje su svakog jutra, samo ponavljanje i bleda kopija onog što se, prethodnog popodneva i večeri, vrtelo i prežvakavalo na TV i svim elektronskim medijima.
O “Novosti” nikad nisu imale drljavije nadnaslove, naslove i podnaslove, a to bi se sigurno odnosilo i na lid u tekstovima, da on iz njih nije potpuno nestao. I ostala novinarska “oprema” tekstova, kao što su međunaslovi i potpisi za sliku, nije u boljem stanju, a u poslednje vreme im, u tom pravcu, sve uspešnije, konkuriše i prelom stranica.
U vreme tvoje vladavine “Novostima”, što sam uvek smatrao izuzetnim dostignućem, tehnologija i uslovi rada, uzdigli su kuću do neslućenih visina. Ali, uz nove mašine i kompjutere, po samo tebi znanim kriterijumima, ukoliko ih je uopšte bilo, u redakciji su se, u međuvremenu, najčešće nastanili ljudi, kojima je novinarstvo bilo samo šansa da se zaposle ili domognu veće zarade. Kad redakcija jednog dana bude potražila nove prodore i izraze, pokazaće se koliko je nagomilavanje neambicioznih, poluobrazovanih i poslušnih mediokriteta, bilo podjednako pogubno i za njih i za novine.
U ovom svom lamentu nad novinama, koje su mi u životu bile gotovo podjednako važne kao porodica, jer sam ih takvim i shvatao, mogao bih da iznesem još mnoge detalje, zbog kojih bi morao da baciš pogled unazad, radi sadašnjih i dana koji dolaze. Znajući koliko si sujetan i uveren da si najpametniji i nepogrešiv, u to teško mogu da verujem. Jedina moguća odbrana u tom slučaju je želja, koju nikad nisam skrivao, da te dalje ne vidim na njenom čelu.
Ma koliko ti ovakvo moje mišljenje ne prijalo, smatrao sam svojom obavezom da ti ga saopštim. Pritom moram da priznam da, ni u snu, nisam mogao da pomislim da bi, zbog ovakvog “delikta mišljenja” protiv tebe, mogao da mi osvetnički zalupiš vrata saradnji sa novinom, u kojoj sam pošteno odradio svoj novinarski vek.
I još nešto, ponovo lično, ne mogu da zadržim samo za sebe. Ostao si mi, kao glavni urednik, dužan odgovora zašto se, u jubilarnoj 50-oj godišnjici “Novosti”, kada sam dobio najviše profesionalno priznanje - nagradu žirija za životno delo, vest o tome nije pojavila narednog dana u novinama, a što se nikad pre toga nije dogodilo u istoriji lista. Ovo nije jedini izuzetak od minimuma korektnog ponašanja, koje bi moralo da se očekuje prema svakom glavnom dobitniku, jer su me tvoji činovnici, tog istog dana, izostavili i sa spiska zvanica na svečanoj večeri.
Ostajem večito zahvalan “novom” Manojlu Vukotiću, što mi je svojim povratkom u “Novosti” pokazao i svoje novo lice, jer bih u sećanju, da se to nije desilo, zacelo održao njegov “stari” lik, što bi bila velika samoobmana.
Ne bih hteo da prejudiciram eventualne odgovore na sve ove čisto profesionalne zamerke koje sam izneo, ali ipak moram da upozorim da pravdanje visokim tiražem “Novosti” i kvalitetom “najbolji od najgorih”, sigurno ne može biti izgovor za srozavanje lista na najniže novinarske grane. Jer, ugled i kvalitet medija, pogotovu u njihovoj sadašnjoj jednolikosti, ne moraju uvek biti proporcionalni. Najbolji primer je velika gledanost TV “Pinka”, uprkos niskim uređivačkim kriterijumima, pa zato i strahujem od još ružičastijih perspektiva lista, u kojem si mi oduzeo prostor za novinarsko izražavanje. Ali, ne dopuštam da mi iko uskrati pravo da ih i dalje najviše volim.
U Beogradu, 12. aprila 2005. Miroslav Zarić
Нема коментара:
Постави коментар