Mediji u Srbiji ovih dana svu svoju pažnju poklanjaju odlasku Albanaca sa Kosova i Metohije, a pritom je zanemarena činjenica o sve većem odlivu srpskog stanovništva sa ovog područja, pre svega zbog nemogućnosti da ostvare prava na normalan život.
Sa Kosova i Metohije odlaze uglavnom mladi ljudi koji nisu - ili su tek zasnovali porodice, ali sa Kosova i Metohije ne planiraju da odu zaposleni u kosovskim institucijama. Prosvetarima je ipak posao pod znakom pitanja, jer je dece sve manje, a jedino je još neko vreme siguran posao zaposlenima u narodnim kuhinjama, jer je sirotinje i gladnih sve više.
Talas srpskih izbeglica koji je 1999. godine zadesio Srbe nije se zaustavio tada. Iseljavanje Srba nikada nije prestalo, a povratak je samo reč koja se ne tako često provlači kroz usta političara, kao protokolarna stvar.
Bilo kako bilo, u srpskim selima u kojima još žive Srbi sve je više praznih kuća, a omladine je sve manje. To se jasno može uočiti po broju učenika koji se upisuju u prvi razred. Tako pojedina sela na centralnom Kosovu i u Kosovskom pomoravlju sa oko 300 domaćinstva, jedva upišu desetoro učenika u prvi razred.
Deca prognanih Srba rođena 2000. godine uskoro će biti punoletna i nakada nisu posetila Kosovo i Metohiju, a njihovi roditelji se na KosMet vraćaju sam da rasprodaju imovinu. U izuzetnim slučajevima, vraćaju se čitave porodice, ali samo one porodice kojima je na Kosovu i Metohiji obećana dupla plata. Zbog takvih porodica u kojima su zaposleni svi članovi povratnici, kofere pakuju oni koji su na Kosovu i Metohiji bili onda kada je tamo bilo najteže.
Skupština Srbije je od 1999. godine do danas donela trinaest rezolucija, a neke od njih se tiču poboljšanja uslova života Srba na Kosovu i Metohiji, međutim svaka od njih je prekrivena sledećom, a o poseldnjoj se ne govori.
Dakle, Vlada Srbije nije učinila ništa da preostale Srbe zadrži na Kosovu i Metohiji, već svojim merama koje sprovodi nad njima, podstiče njihovo iseljavanje.
Partijska zapošljavanja, nepotizam i politička spletkarenja naterala su mnoge Srbe da kažu zbogom kućnom pragu i bolji život potraže u inostranstvu. Polovina onih koji su pobegli od bede i siromaštva, svoju sreću su pronašli uglavnom u evropskim zemljama, a druga polovina koja nije dobila azil i danas tumara po gradovima u Srbiji, pokušavajući da prehrane svoje porodice. Uglavnom, na Kosovu i Metohiju se ne vraćaju.
Veliki novac o kome se često u medijima priča, a koji navodno dolazi na Kosovo i Metohiju, često je na čudne načine nestajao, ali sigurno nije dolazio do onih kojima je bio namenjen.
Srbi na Kosovu i Metohiji nikada nisu imali adekvatnu medicinsku zaštitu. Južnije od Ibra Srbi nemaju čak ni pravu bolnicu, sve što postoji je improvizovano. Mladi lekari, svršeni ekonomisti ili pravnici, prinuđeni su da odlaze jer nemaju posla.
Ipak, povratak je zabeležen, samo kada su u pitanju zaposleni u školstvu ili zdravstvu. Često na ne transparentnim konkursima za prijem radnika budu primljeni ljudi koji ne potiču ili su otišli sa Kosova i Metohije, dok oni koji nisu odlazili, to čine sada.
Prosveta funkcioniše po čudnom sistemu, finansira je i kosovsko i srpsko ministarstvo. Npr. ogrev i materijalni troškovi u školama, pa i u ambulantama dolazi i sa Kosova i iz Beograda, a često ne bude dovoljno za jednu sezonu.
Dodaci na plate koje zaposlenim Srbima isplaćuje Vlada Srbije, neravnomerno su raspoređeni, pa tako npr. zaposleni koji zarađuju 60.000 dinara dobijaju dodatak od 30.000 dinara, a oni kojima je zarada 30.000 dinara dobijau 15.000 dinara, iako i jedni i drugi žive na Kosovu i Metohiji i taj dodatak dobijaju samo zbog toga.
Ako na sve ovo dodamo i činjenicu da je zapošljavanje uglavnom po partijskoj liniji, gotovo je izvesno da neistomišljenici nemaju šta da traže pod kosovskim nebom. Ako zavirite u strukturu novoformiranih kosovskih opština sa većinskim srpskim stanovništvom, videćete da u vlasti učestvuju ljudi koji su ranije bili na funkcijama u opštinama koje funkcionišu po sistemu Republike Srbije, koji su u najmanju ruku odgovorni za stanje u kojima se trenutno nalaze Srbi na Kosovu i Metohiji. Njima treba uputiti pitanja: - Zašto nema bolnice? – Zašto su deca polupismena? – Kako su trošena sredstva? – Zašto nema telefona? – Zašto nema lekova u apotekama? – Zašto niko nije sprečio odlazak mladih Srba sa Kosova i Metohije? – Zašto...?
Da sve bude čudnije, politički oci tzv. srpskih opština na Kosovu i Metohiji zaklinju se na „Ustav Republike Kosovo“, a iza fotelja imaju srpske zastave, po savete idu u Beograd, a Srbima povećavaju poreze na imovinu po kosovskom sistemu. Po Kosovu i Metohiji ih voze autmobili kosovske Vlade, a na prelazima parkirani stoje automobili srpske Vlade.
Utehu u ovim opštinama pronašli su i oni rukovodioci nepostojećih opština iz kojih su Srbi proterani 1999. godine, a koje su na Kosovu i Metohiji, po sistemu Republike Srbije postojale samo fiktivno. Koliko su ovi funkcioneri doprineli poboljšanju uslova života Srbima u Podujevu, Đakovici, Vučitrnu, Kačaniku, Štimlju, Srbici, Dečanu, itd. nije poznato, ali je jedno sigurno, a to je da Srbi u tim opštinama nemaju problema, jer nema ni Srba još od 1999. godine.
Zbog nezainteresovanosti nadležnih da se bave ovim problemima, sa Kosova i Metohije i danas odlazi omladina, a njihovi roditelji rasprodaju dedovinu kako bi se udomili negde u Srbiji gde koliko -toliko postoje makar bolji uslovi za lečenje.
Nažalost, ova tema nikada nije bila zanimljiva političarima u Srbiji, a pogotovo ne medijima koji su izgleda tesno povezani sa političkom scenom Srbije.
(tekst preuzet sa portala Kosovo i Metohija http://kosovo-metohija.com/index.php/component/k2/item/3276 )
Нема коментара:
Постави коментар