Velika prevara Vilijama Vokera

Kako je pred Haškim tribunalom američki diplomata doživeo pravi fijasko

Posle nameštaljke navodnog masakra u kosovskom selu Račak, 15. januara 1999. godine, koji je poslužio kao okidač za NATO agresiju protiv SRJ i Vilijam Voker se koristio svojim uticajem da plasira stare laži u svakoj prilici da izdejstvuje listu “Kosovo republika”.
Negde sredinom 2008.godine, bivši šef Misije Oebs na Kosovu izjavio je da je ubistvo 45 kosovskih Albanaca u selu Račak razlog zbog kojeg Kosovo – zaslužuje nezavisnost. Kako danas stvari stoje, to je sasvim dovoljan razlog za podsećanje na pravu ulogu ovog američkog diplomate koji je, praktično, raskrinkan na suđenju predsedniku Srbije i SRJ Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, 23. marta 2005.
Pred sudom je tada nastupila Danica Marinković, istražni sudija Okružnog suda u Prištini, koju je optuženi izveo kao 23. svedoka odbrane, a koja je zvanično obavila uviđaj u Račku, 15. januara 1999. Ovaj događaj, kao što je poznato, Voker je stranim novinarima predstavio kao masakr 45 albanskih civila, a kasnije je iskorišćen kao povod za NATO bombardovanje Jugoslavije.

(preuzeto iz knjige Miroslava Zarića “Milošević – Pet godina samice”):

 

Da li je tačno ovo što piše u optužnici, u odeljku koji me tereti za ubistva? – citirao je Milošević svedoku stav a. tačke 66.
– Ne, najpre nije bilo granatiranja, niti je Vojska Jugoslavije uopšte u bilo čemu učestvovala, nije istina ni da je policija izvela na brdo i streljala 25 osoba, niti je tačna cifra od 45 ukupno ubijenih. Kad sam tamo stigla, nakon vesti o incidentu, selo je bilo potpuno prazno, a nigde nije bilo ni oštećenja na kućama – odgovorila je Marinkovićeva.

RIŽKOV I IVAŠOV PRVI NAČELI VOKERA

Prvi svedoci odbrane, koji su načeli kredibilitet Vokera, kao (ne)pristrasnog svedoka, bili su bivši sovjetski premijer i kasnije član ruske Dume Nikolaj Rižkov i njegov zemljak general Leonid Ivašov. Rusi su pred sudom potvrdili da je šef Oebsa javno je izjavljivao 1998. godine da Srbi nemaju šta da traže na Kosovu. Pozivajući se na poverljiva dokumenta otkrili su da je kompletan plan agresije protiv SRJ postojao još 1997. godine i da je vojna intervencija trebalo da usledi ukoliko Milošević i jugoslovensko rukovodstvo ne prihvate ultimatum uvođenja trupa NATO u Jugoslaviju.
– I zašto je sve ovo relevantno? – upitao je sudija Robinson.
-Zato što ukazuje da je odluka o agresiji na SRJ doneta nekoliko godina, pre nego što su nađeni povodi da se taj plan realizuje – objasnio je Milošević. – To su bili Sporazum u Rambujeu i događaj u Račku.
– A, zašto kažete da su izveštaji Verifikacione misije na Kosovu bili nepouzdani? – upitao je tužilac Najs.
-Voker je zaobilazio zvanične organe i srpsku stranu i zaključivao na osnovu razgovora sa izbeglicama, prolaznicima i teroristima. Međunarodne organizacije, koje nisu bile pod kontrolom NATO, sastavljale su, međutim, izveštaje drugačije sadržine. Ivašov je tada potvrdio i da je u Verifikacionoj misiji Oebs, na čijem je čelu bio Voker, sprečavano da u izveštaje o događajima na Kosmetu ulazi ono što su saznavali ruski, finski i švedski predstavnici!
Da li je o tome bila obaveštena služba Oebsa? – upitao je Milošević.
-Da, videla sam njihova dva vozila na brdu. Policija je, u međuvremenu, skupila veliku količinu zaplenjenog oružja i municije na jedno mesto, koje je fotografisano, a ja sam naredila da se sve, kao dokazni materijal, odnese u SUP Uroševac. U trenutku kad smo se dogovarali, kako da odemo do mesta gde su mrtvi, otvorena je vatra sa svih strana i morali smo da odustanemo i vratimo se u Štimlje jer je dalji uviđaj bio nemoguć. Odlučili smo da ga ujutru nastavimo.

 Je li Voker u to vreme bio u selu? – upitao je Milošević.
– Da, upravo tada, dok su na nas pucali. Vratili smo se i te večeri sam ga videla na TV i čula njegovu izjavu da se u Račku dogodio masakr. Prosto nisam u to mogla da verujem jer dan ranije ništa od toga nisam videla.
Voker je, dakle, umesto vas, obavio uviđaj, dok ste vi bili sprečeni? – poentirao je optuženi.
-Da. Bilo mi je sumnjivo još u početku što je otišao tamo sa novinarima, a zaobišao mene, kao zvaničan državni organ, što se nikad pre toga nije dogodilo. On nije bio ovlašćen da obavi uviđaj i donosi zaključke, već je smeo jedino da prati šta se događa i to beleži.
Uviđaj je nastavljen 17. januara i to je svedoku pružilo šansu da opiše neprijatan susret, koji je tog dana doživela s Vokerovim zamenikom, britanskim generalom Karolom Drevenkijevičem, koji je sudijama, takođe kao svedok optužbe, potvrdio šefovu priču.
– Postavio se naredbodavno i povišenim tonom mi rekao da uviđaj mogu da nastavim jedino sama, bez moje ekipe i u pratnji njegovog obezbeđenja – objasnila je Marinkovićeva. – To sam odlučno odbila i objasnila da ja jedina, po zakonu, smem da izvršim uviđaj. Bio je ljut i pripretio mi je Haškim tribunalom. Objasnio je da bi seljaci odmah otvorili vatru, čim vide naoružane ljude u uniformama. Time bih dovela u opasnost i živote verifikatora Oebsa. Ona je naglasila kako se začudila otkud sad „naoružani seljaci“, kad joj je general prethodno rekao da su „nenaoružani“…

„Civili“ koji su pucali
Pred Haškim tribunalom dokazano da je na šakama 37 poginulih u Račku bilo ostataka barutnih čestica

Kako se čulo tokom suđenja Miloševiću, u martu 2005, kada je pred sudom nastupila Danica Marinković, istražni sudija Okružnog suda u Prištini, koja je prva zvanično obavila uviđaj u Račku, 15. januara 1999, ali ju je pucnjava tada oterala sa lica mesta, uviđaj o događaju u Račku, iako neovlašćen, potom je obavio Voker lično.
U Račak ste ušli tek 18. januara? – nastavio je Milošević da ispituje Danicu Marinković.
– Da, sve je to zabeleženo na traci. Evo, vidite poginule u džamiji i čujete moj glas da se tela ne diraju dok mi odlazimo dalje. Ove prostorije pokazuju da je tu bio štab, jer smo tu našli spisak pripadnika OVK, fotografije boraca u uniformama i jednu pisaću mašinu.
Danica Marinković je, narednog dana, posle više od šest godina, razotkrila veliku prevaru šefa Verifikacione misije Oebsa oko navodnog masakra albanskih civila, a koja je bila neposredni povod NATO bombardovanja SRJ. Zasluga za ovo senzacionalno otkriće podjednako je pripadala svedoku, ali i optuženom Miloševiću, kome je uspelo da se pred sudom obelodani dotle nepoznati podatak: spisak 40 osoba, koje je 18. januara 1999. službeno identifikovala u džamiji u Račku, uopšte se nije podudarao sa identitetom ljudi navedenih u optužnici da su masakrirani tri dana ranije.
„KAĆUŠE“ ZA OVK
Tokom ispitivanja kanadskog generala Žozefa Mezoneva, vođe regionalnog centra Oebsa u Prizrenu, Milošević je upitao – zna li da su komandanti iz OVK tražili od međunarodnih predstavnika čak i rakete?
– Čuo sam samo glasine o tome – odgovorio je general.
Kako glasine, a u ovom dokumentu vi lično pišete kako vam je komandant OVK Drini rekao da mu trebaju „kaćuše“ – čudio se optuženi. – Šta ste vi, kao verifikatori Oebsa, preduzimali protiv aktivnosti OVK, suprotnim rezolucijama Saveta bezbednosti UN? Zar ne mislite da je bila potrebna javna osuda svega toga? – citirao je Milošević njihove brojeve i datume.
General se vadio kako to nije bio njegov, već Vokerov posao, priznajući uzgred da je OVK postavljala zasede policiji, ubijala policajce i uzimala taoce i da je Račak bio jedno od njenih važnih uporišta.
– Samo 36 se slažu, a devet osoba, čija sam imena zabeležila nakon identifikacije, uopšte nema među ovih 40 – objasnila je Danica Marinković, nakon uvida u listu navedenih žrtava u optužnici. – A, četiri imena koje sam ja zapisala, u njoj uopšte ne postoje.
Uverljivost podataka koje je iznela, Marinkovićeva je pojačala izjavom da je identitet svakog ubijenog utvrđen po otiscima prstiju, a da je odobrenje za predavanje svakog leša, pošto su oni, radi obrade, bili prebačeni u Institut za sudsku medicinu, izdavala njihovim rođacima, uz potpis.
Kada ste otkrili ova neslaganja na koja ukazujete? – upitao je predsedavajući sudija Patrik Robinson.
– Tek sada, dok smo se pripremali za svedočenje.
Postoje li žene i deca na vašem spisku? – upitao je optuženi.
– Samo jedna žena, 36. po redu, i ime joj je Mehmeti Hana Mušabe i jedan dečak između 13 i 14 godina.
Da li je ona bila pripadnik OVK?
– Jeste, kao i njena trojica braće, a otac im je bio komandant štaba OVK u tom rejonu.
Nakon tvrdnji svedoka da je Račak odranije bio poznat po terorističkim aktivnostima, ubistvima i paljevinama kuća onih koji nisu hteli da se pridruže OVK, ali i da su mrtvi na sebi imali vojničke pantalone, cokule i iste kaiševe, Milošević je nastavio:
Da li ste u istrazi proverili da (li) su koristili vatreno oružje? – Jesam. Parafinske rukavice su pokazale da je na šakama 37 njih bilo ostataka barutnih čestica. Sudiju O-gon Kvona posebno je interesovalo koliko se tih imena poklapa sa osobama na svedokovom spisku poginulih. Danica Marinković je poimenice pobrojala sedmoricu.
Da li ste pribavili bilo kakve informacije da li je isti broj onih koje ste tamo zatekli sa onima koji su ubijeni tri dana ranije? – upitao je sudija Robinson.
– Nisam to mogla jer smo morali da se povučemo iz sela zbog pucnjave, a bilo je nemoguće da se ponovo vratim u Račak.
Da li su ih u džamiju doneli rođaci ili pripadnici OVK?
-Ne znam jer kad smo prvi put obišli selo, nigde nismo naišli na ono što je sutradan tvrdio Voker.

Patolog u službi patološke politike

 

“Nikada u karijeri nisam video da osoba pogođena projektilom ili bilo čime padne, a kapa joj ostane na glavi, izjavio je svedok dr Slaviša Dobričanin na suđenju Slobodanu Miloševiću”

Posao diskreditacije Vilijama Vokera bivši predsednik Srbije i SRJ nastavio je ispitivanjem svog 28. svedoka, dr Slaviše Dobričanina, šefa ekipe srpskih patologa, koji su sa finskim kolegama 18. januara 1999. obducirali tela 40 poginulih Albanaca u selu Račak.
I ovaj bivši direktor Instituta za sudsku medicinu u Prištini bio je, 12. aprila 2005, siguran da su navodno pobijeni albanski civili bili pripadnici OVK koji su poginuli u borbi. Većina mrtvih imala je, rekao je ovaj stručnjak, tamnu odeću, karakterističnu za seoske straže OVK, a na to su ukazivale i zadobijene rane:
– Na poginule je bila otvarana vatra iz više različitih pravaca, a dvojica su ubijena iz neposredne blizine. I test parafinske rukavice bio je pozitivan kod 37 od ukupno 40 ubijenih. Čestice nitrata su, naime, nađene na delovima šaka karakterističnim za držanje oružja. Naglašavajući da je većina pobijenih nosila na sebi više slojeva odeće, dr Dobričanin je zaključio da „ovako obučeni ljudi svakako nisu ujutro 15. januara sedeli u kućama“.
– Govorite li ovo kao stručnjak ili kao običan građanin? – pokušao je da ga zbuni zamenik glavnog tužioca Danijel Sakson, jer doktor nije bio pozvan u Hag kao veštak, već kao običan svedok.
-Izvinite, ali ovakav pristup vam je prilično naporan – opomenuo ga je sudija Patrik Robinson.
Kao dokaz Vokerove montirane predstave o ubistvu civila Milošević je predočio sudu fotografiju jednog ubijenog Albanca sa kečetom na glavi. – Je li moguće da pogođen čovek padne sa kapom na glavi? – upitao je svedoka.

LAŽIRANJE FINSKOG TIMA

Svoje najčešće „ne“ na seriju tužiočevih pitanja svedok je objasnio zabranom ekipi Danice Marinković da tri dana uđe u Račak, umesto koje je „neko“ drugi vodio istragu, iako je to bio isključivi posao istražnog sudije.
– Sumnjate li u lažiranje finskog tima? – upitao je tužilac. – Nešto se čudno dešavalo. Zašto su nam zabranili da uđemo u Račak? Jedino ispravno bilo je da su pustili sudiju Marinković.
-Nikada u karijeri nisam video da osoba pogođena projektilom ili bilo čime padne, a da joj kapa ostane na glavi - odgovorio je dr Dobričanin. – Osim toga, taj čovek je bio pogođen baš u glavu.
Dr Slaviša Dobričanin je doveo u pitanje i stručnost šefa finskog tima dr Helene Rante, objasnivši da je ona specijalista za sudsku stomatologiju i da „ni po kojoj osnovi“ nije mogla da predvodi ostale članove ekipe, koji su bili „patolozi svetskog glasa“. Finkinja je, naime, prilično zamršenom formulacijom, zaključila da se u Račku „nije radilo o ljudima koji bi bili bilo šta drugo do nenaoružani civili“, dok je dr Dobričanin ovo osporio i suprotnim dokazima i „nenadležnošću“ finske zubarke da ovako nešto uopšte tvrdi:
-Sudskim patolozima ne liči da daju ovakve političke komentare. Za ovakav nalaz ona nije imala nikakav osnov, niti je imala pravo da ovako nešto kaže.
Naš stručnjak za sudsku medicinu svoju sumnju u insceniranje masakra u Račku započeo je komentarom opisa slika žena u crnini, koje žale mrtve u džamiji:
-Muslimanke nikad ne ulaze u džamije, a ni crno nije kod njih boja žalosti.
-Vi ste očigledno dobar poznavalac običaja, pa nam recite da li ste čuli da neki Albanci imaju po više imena? – upitao je zamenik glavnog tužioca Danijel Sakson.
-Na tako nešto nisam naišao – odgovorio je svedok.
Ovaj deo dijaloga bio je za tužioca izuzetno važan, jer je još prethodni svedok, istražni sudija Danica Marinković, upozorila na drastično neslaganje identiteta mrtvih, koje je popisala u džamiji, sa spiskom žrtava u optužnici. Dr Dobričanin je zbrku oko imena još više zamrsio upozorenjem da čak tri osobe u džamiji nisu bile iz sela Račak, niti obrezane, pa su sahranjene „na drugom mestu“, jer nisu bile muslimani.
-Neka imena su duplirana, a neka ispuštena i sve ovo iziskuje izmenu optužnice – poentirao je Miloševićev nametnuti branilac Stiven Kej. Glavna doktorova teza – da žrtve nisu streljane, već su učestvovale u borbi – bila je zato što nije bilo povreda u donjim ekstremitetima (ukazuje da su bili u rovu), dok su se kanali u telu, kroz koje su prošli meci, umesto da budu samo u jednom pravcu, račvali na razne strane.

EPILOG

„11. novembar 2010. | 12:52 | Izvor: Tanjug | Foto: Rojters

Vilijam Voker: Podržavam ideju o „velikoj Albaniji“

PRIŠTINA -Šef nekadašnje verifikacione misije OEBS-a na Kosovu Vilijam Voker izjavio je da podržava ideju o ujedinjenju Kosova i Albanije i stvaranju „velike Albanije“.

U intervjuu TV stanici „Top čanel“ Voker je, odgovarajući na pitanje šta misli o ideji o ujedinjenju Kosova i Albanije, izjavio da postoje veliki razlozi da žitelji Kosova i Albanije razmišljaju o zajedničkoj budućnosti.“
I za kraj neproverena i subjektivna opservacija, po meni intrigantna.. gore pomenuti citat prati ilustracija, fotografija Reutersa, na kojoj se ozareni Voker rukuje sa dvojicom Albanaca ..

Za čoveka vrlo neadekvatna reakcija i sreća, nakon ili pre izlaska na mesto zločina u Račku.. bar takav utisak stičem na osnovu toga da je na fotografiji sa terena identično obučen..