Странице

понедељак, 17. новембар 2014.

Podseti me šta to beše Hag


Hag? To beše grad? Negde gore, na severu, Belgija, Holandija, Danska? Bilo bi jako dobro da je tako, i da ne mogu da se setim ni u kojoj je državi.

Ali, nije tako. Nažalost.

Nema Srbina u Srbiji i van nje koji nije čuo za Hag i koji ne misli isto o njemu. Tu ubrajam i one Srbe koji jedno misle, drugo rade, a treće govore. Čak i one koji zarad vlasti, šake dolara, ili sirotinjskog milosrđa, rade ono što ne misle. O Hagu i njegovim institucijama isto misli svaki neutralni i dobronamerni čovek ove planete. O Hagu i njegovim institucijama isto misle i njegovi tvorci i njihovi izvršioci. Ne mogu drugačije.

Pitala sam nekoliko sagovornika iz mog okruženja, koju asocijaciju im izaziva reč „Hag“.„Arogancija“, „bezobzirnost“, „nepravda“, „antisrpstvo“, “nemoć“, „ljutnja“, „bes“ ... bili su neki od odgovora.
 

Zašto je taj hladni grad sa severa toliko prisutan u našim životima? Zašto je postao paradigma našem bitisanju, i zašto nas toliko obeležava? U tom gradu se nalazi zatvro za ratne zločince sa područja bivše Jugoslavije i sud u kojem im se sudi. Ratni zločinci su sa svih strana, svih nacionalnih pripadnosti i političkih opcija, i stanari su iste institucije.

Zajedno sa zločincima i razbojnicima, pripadnicima raznih paravojnih formacija, dospelih iz dijaspore, mahom iz Legije stranaca, sa jedne strane, i srpskog vojnog, državnog i političkog vrha, na čelu sa legitimno izabaranim predsednikom, sa druge strane, predatih od onih koji mešaju Hag sa Istambulom.

Isti sud sudi svima, ali, osuđuje samo Srbe. Bezočno, arogantno, bez dokaza osuđuje Srbe i oslobađa druge.

Stranice i stranice tekstova su napisane o tome kako, i zašto, i čijom zaslugom smo se mi Srbi našli sa one, druge strane. Sve se zna, i kome, i zašto, i kako smo se našli na putu. I šta je novi svetski poredak, i slobodno tržište, i demokratija, i otvoreno društvo, i ljudska prava. I posebno šta je to globalna dominacija i kako se provodi preko gore navedenog.

Zna se takođe sve i o monstruoznoj političkoj tvorevini, zvanoj Sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije sa sedištem u Hagu, koji je nelegalna institucija, i koji je osnovan samo zato da osuđuje Srbe, jer su se drznuli da brane svoj opstanak i teško stečenu slobodu. Zato im se sudi.

Ali krivi su oni za nešto drugo. Krivi su za agresiju, za genocid, za progone, za razne vrste ratnih zločina, zato što su druge vere, zato što pevaju po mostovima dok ih gađaju bombama, zato što prkose. Ne mogu ja tu ništa novo da kažem, sve se to odavno zna. I neću više o tome.




Uglavnom je poznato da je moj otac bio veliki pobornik protiv Haškog tribunala i da je poslednju deceniju života posvetio u borbi protiv ovog kopileta UN. Od njega sam učila, od njega sam primila znanje, od njega sam dobila amanet. Reči: „Marija, ne odustaj!“ su poslednje reči koje mi je izgovorio, i po cenu dva otkaza u velikim beogradskim redakcijama, koje su me pod uticajem pritisaka vladajućih dodvornika zapadnih interesa, sa zadovoljstvom šikanirale, omalovažavale, i uspešno najurile, eto, nekako do danas opstajem u toj zapovedi - da se istina o Hagu ne ugasi. Voda i istina uvek nađu svoj put.

Ja ne mogu da govorim u ime svakog Srbina, odraslog, deteta ili neke starice koja na nekoj planinskoj čuki čuva ovce, šta misle o Hagu. Ali, da su za njega čuli i da znaju - to sigurno tvrdim. Ne može biti drugačije.

O Hagu, haškom zatvoru, haškom sudu, i posebno o haškim presudama, sigurna sam kao što rekoh da srpski narod uglavnom isto misli. Čak i oni Srbi koji su iz bilo kojih razloga, prihvatali i prihvataju taj nakazni sud, tu monstruoznu političku tvorevinu SAD i NATO, čiji je zadatak bio i ostao da satanizuje Srbe i otkloni odgovornost onih koji su krivi za raspad jedne države, misle isto. Ne može biti drukčije.

„Kome to u Srbiji Hag liči na Istambul“? upitao se neko u Beloj knjizi o Hagu. I taj koji je pobrkao Hag sa Istambulom, misli o zatvoru i Tribunalu u Hagu, i o njihovoj pravdi, isto. Ako drugačije kaže - laže.

A ima i takvih. I onaj kome trebaju takvi, i te kako računa na njih.

A šta preostaje malom čoveku, ili novinaru takozvanog „F odeljenja“ osuđen na otkaz u vreme kada nije bilo popularno kritikovati Hag, svestan planetarne nepravde, biblijske tragedije prekodrinskih Srba, užasa na Kosovu i sa Kosovom, domaćih petokolonaša, ljubitelja vlasti i ljubitelja dolara, nego da uvuče glavu u ramena od stida i ne čini se da je živ, ili da se pusti „kao slamka među vihorove“ što bi rekao Njegoš, da ga nose struje bez svrhe i cilja ili oduvaju vetrovi ko zna kud. Ili da plati cenu svojoj doslednosti.

Danas se Srbija stidi zbog postupaka drugih. Zbog opakog delovanja haškog Tribunala iza kojeg stoji monopol nasilja i kapitala.

Haški Tribunal je američko čedo. Šta je htela Amerika od haškog Tribunala? Da istinu oblikuje i prilagodi interesima moćnih. Administracija SAD je samo puki, ali veoma efikasan, instrument krupnog kapitala američkih korporacija. Ona je nastojala i uspela da Savet Bezbednosti u jednom momentu pretvori u svoj servis i preko njega, za šta inače nema mandat, oformi tog monstruma u Hagu, i dezavuiše sve međunarodno pravne institucije, postavivši se iznad bilo kakvih postojećih međunarodnih pravila ponašanja. Uzalud su misleći ljudi sveta, kao što su Čomski ili R.Klark, osudili ove postupke ukazavši na posledice, aroganciju i bezobzirnost. Hag je, danas, isterao svoje. Nama ostaje da ližemo rane.


Kada sam pošla na put protiv vetrenjača, sećam se, imala sam nešto manje od 20 godina i grumen tuge na srcu, izazvan potresnim slikama kolona, bombardovanja, i nasmejanih lica voditelja CNN, koji su me svakodnevno opsedali svojom propagandom, tokom mog školovanja u Americi.

Urezala mi se u sećanje slika sa televizije, kako Madlen Olbrajt, velika mrziteljica Srba u Rambujeu, sedi okružena svojim ljubimcima Albancima, sa bestidno prekrštenim nogama, otkrivši debele butine, sa smešnim šeširom na glavi, i još smešnijim brošem na drečavom kostimu, bez imalo poštovanja prema sagovornicima, uverena da može da radi šta hoće i da se ponaša kako hoće, bez trunke elementrane pristojnosti. Bilo me stid ove groteskne slike, jer je ta žena predstavljala instituciju koja je žarila i palila planetom.

Ili kada je preko sto američkih kanala danima „čerečilo“ Bila Klintona, tada aktuelnog predsednika SAD, zbog afere sa M.Levinski. Svi su to radili sa osmehom, računajući i predsednika. Ništa mu nije smetalo da tih dana potpuno neovlašćeno bombarduje, zaboravila sam koju zemlju, sa tim istim, takvim osmehom na licu. I nas su bombardovali verovatno sa osmesima, ciljajući mete kao da igraju igrice na kompjuteru. Nema za njih u ostvarivanju ciljeva ničega ni nečasnog ni nemoralnog. Nema ni danas. Eminentan primer njihove sramote je Hag.




Dokaz tog nemorala su kilometri papira i dokumentacije, svedočenja i beleški koji su prošle kroz mene za ovih 13 godina kako se vodim kao profesionalni izveštač iz Haga. Dokaz za to su i reke suza koje sam isplakala posle svake presude, osuđujuće i oslobađajuće, iznuđenih priznanja, samoubistava, i političkih i stvarnih smrti aktera koji su pali pod šapu haške nakaze. Dokaz za to je svaki osećaj gađenja, razočarenja, i besa dok pratim domaće informativne emisije koje nas bombarduju propagandnim terminima i na mala vrata uvode ovaj napaćeni narod u svest da smo zli, genocidni, pokvareni. Da smo spremni, sposobni i voljni da učinimo ono za šta smo unapred bili osuđeni. I da smo veštom manipulacijom navedeni da se okrenemo protiv onih koji su se borili za pravo i pravdu, onako i onoliko koliko su to mogli u atmosferi linča Srbije i srpskog naroda.

Raduje me, kao čoveka, ženu, novinara, Srpkinju, svaki tračak, svaka reč, koja se odupire ovim lažima. Boli me što se taj otpor pojavio danas, kada više nemamo ni jednu kartu na stolu. Danas plaćamo danak svom lošem, povodljivom karakteru. Ostaje nam da se stidimo. I to je moje mišljenje.

A ja, i pored toga što sam zagrizla više nego što mogu da sažvaćem i progutam, na kraju balade, ostajem samo mali čovek.

Marija M.Zarić

Нема коментара:

Постави коментар