“Hotel Kosovo“, scenski priručnik za lakše snalaženje u južnoj srpskoj pokrajini Republika Kosovo - sve
što niste želeli da znate o Kosovu, a niste hteli da vas pitaju!
Piše: Marija Todorović
(foto: Miloš Real Adžančić)
U petak, 13. februara 2015. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu, u izvođenju ansambla Narodnog pozorišta u Prištini (Srpska drama) sa sedištem u Gračanici, izvedena je predstava „Hotel Kosovo“.
To je priča o običnom čoveku – srpskom povratniku koji se nalazi na ivici samoubistva u jednom izbegličkom centru u Kruševcu - Dobrivoju Anđelkoviću. U dilemi koja se pred njega postavlja – život ili smrt – Dobrivoje bira život i odlučuje da se, posle 15 godina, izbeglištva vrati kući, to jest na Kosovo, to jest u Metohiju. Tu ga čeka „nalet potpuno sumanute gospođe koja je u međuvremenu poludela. Njeno ime je Istorija i ona je uz pomoć svojih marioneta, zvanih predstavnici vlasti, dovela do toga da taj čovek jednostavno nestane“. Predstava govori o tome šta se sve događalo na Kosovu (i Metohiji) u poslednjih dvadeset i pet godina i dokle nas je to dovelo – do borbe običnog čoveka sa tri sistema (i parasistemima) koji ga, svaki na svoj način, muče, mrcvare i na kraju ubijaju.
Nenad Todorović, koji potpisuje režiju i tekst ovog komada, na krajnje brutalan način ruši predrasude na kojima naše društvo počiva i priča o Kosovu (i Metohiji) onako kako niko do sada nije pričao, nažalost.
Publika u ovom smehotresnom i potresnom mjuziklu, sa suzama u očima i knedlom u grlu, vrlo lako prepoznaje sebe. Uz pesmu i igru tridesetak aktera na sceni dolazi do direktnog sudara publike sa svojim (ne)razumevanjem kosovskog (i metohijskog) problema kroz rušenje simbola koji su kao metodologija vladavine obeležili čitav jedan vek. Ova komedija apsurda je svojevrsni čeoni sudar sa ISTINOM.
Iako je u predstavi na vrlo radikalan način i uz govor mržnje dočaran naš odnos sa Albancima, Todorović se ne bavi time ko je više kriv, već mržnjom koja je eksplodirala uz dragocenu pomoć međunarodne zajednice i koja je dovela do nemogućnosti da običan čovek na Kosovu (i Metohiji) preživi nalet svih tih sistema koji mu nude bolje danas i sutra.
Predstava „Hotel Kosovo“ je veoma razumljiva i za drugu stranu u ovoj priči – Albance - ali se ona pre svega odnosi na nas. To je priča o nama – Srbima: o tome kako smo svoje živote podredili simbolima, kako nas je mržnja učinila samodestruktivnim i kako nas je robovanje istoriji getoiziralo. Odakle smo krenuli, kuda smo pošli i dokle smo stigli – pitanja su, poruka i opomena sa kojima nas suočava dvosatni boravak u „Hotelu Kosovo“.
Publiku je u Narodnom pozorištu u Beogradu istina podigla na noge. Aplauzi i ovacije.
.jpg)
Pozorišna kritika u tabloidnoj srpskoj štampi (o televiziji da ne govorim) više ne postoji. Za njih je vest bila da je Novak Đoković bio u Narodnom pozorištu i gledao predstavu „Hotel Kosovo“.
Jedna voditeljka sa radija je na svom Fejsbuk nalogu napisala svoj utisak/kritiku o predstavi. „Glas Srbije“ je napisao relativno pristojan članak. I to je sve.
Za svaki slučaj, treba naglasiti da Todorović nije ovom predstavom napao ni Crkvu, ni Briselski sporazum, ni Srbe, ni Albance. Samo je rekao gorku istinu.
Premijera ove predstave je održana 12. decembra 2014. godine na sceni Doma kulture u Gračanici gde je Narodno pozorište u Prištini, posle 15 godina izgnanstva konačno pronašlo svoj dom.
Nadamo se da će „Hotel Kosovo“ gostovati ponovo u Beogradu. A zatim i u Nišu, Kruševcu, Kraljevu i drugim gradovima i varošicama Srbije čija će publika poznati istinu i koje će istina osloboditi.
Ulogu povratnika tumači Aleksandar Mihajlović, a ostale uloge tumače Zinaida Dedakin, Branko Babović, Bojan Stojčetović, Bora Nenić, Milan Vasić, Igor Damnjanović, Milena Jakšić, Tamara Tomanović, mladi glumci i igrači plesne grupe „Street Dance“ iz Kosovske Mirovice. Muziku je komponovao Bojan Stojčetović, koreograf je Nebojša Gromilić, kostimograf Ljiljana Ružić, a scenograf Goran Stojčetović.
Piše: Marija Todorović
(foto: Miloš Real Adžančić)
To je priča o običnom čoveku – srpskom povratniku koji se nalazi na ivici samoubistva u jednom izbegličkom centru u Kruševcu - Dobrivoju Anđelkoviću. U dilemi koja se pred njega postavlja – život ili smrt – Dobrivoje bira život i odlučuje da se, posle 15 godina, izbeglištva vrati kući, to jest na Kosovo, to jest u Metohiju. Tu ga čeka „nalet potpuno sumanute gospođe koja je u međuvremenu poludela. Njeno ime je Istorija i ona je uz pomoć svojih marioneta, zvanih predstavnici vlasti, dovela do toga da taj čovek jednostavno nestane“. Predstava govori o tome šta se sve događalo na Kosovu (i Metohiji) u poslednjih dvadeset i pet godina i dokle nas je to dovelo – do borbe običnog čoveka sa tri sistema (i parasistemima) koji ga, svaki na svoj način, muče, mrcvare i na kraju ubijaju.
Nenad Todorović, koji potpisuje režiju i tekst ovog komada, na krajnje brutalan način ruši predrasude na kojima naše društvo počiva i priča o Kosovu (i Metohiji) onako kako niko do sada nije pričao, nažalost.
Publika u ovom smehotresnom i potresnom mjuziklu, sa suzama u očima i knedlom u grlu, vrlo lako prepoznaje sebe. Uz pesmu i igru tridesetak aktera na sceni dolazi do direktnog sudara publike sa svojim (ne)razumevanjem kosovskog (i metohijskog) problema kroz rušenje simbola koji su kao metodologija vladavine obeležili čitav jedan vek. Ova komedija apsurda je svojevrsni čeoni sudar sa ISTINOM.
Iako je u predstavi na vrlo radikalan način i uz govor mržnje dočaran naš odnos sa Albancima, Todorović se ne bavi time ko je više kriv, već mržnjom koja je eksplodirala uz dragocenu pomoć međunarodne zajednice i koja je dovela do nemogućnosti da običan čovek na Kosovu (i Metohiji) preživi nalet svih tih sistema koji mu nude bolje danas i sutra.
Predstava „Hotel Kosovo“ je veoma razumljiva i za drugu stranu u ovoj priči – Albance - ali se ona pre svega odnosi na nas. To je priča o nama – Srbima: o tome kako smo svoje živote podredili simbolima, kako nas je mržnja učinila samodestruktivnim i kako nas je robovanje istoriji getoiziralo. Odakle smo krenuli, kuda smo pošli i dokle smo stigli – pitanja su, poruka i opomena sa kojima nas suočava dvosatni boravak u „Hotelu Kosovo“.
Publiku je u Narodnom pozorištu u Beogradu istina podigla na noge. Aplauzi i ovacije.
Pozorišna kritika u tabloidnoj srpskoj štampi (o televiziji da ne govorim) više ne postoji. Za njih je vest bila da je Novak Đoković bio u Narodnom pozorištu i gledao predstavu „Hotel Kosovo“.
Jedna voditeljka sa radija je na svom Fejsbuk nalogu napisala svoj utisak/kritiku o predstavi. „Glas Srbije“ je napisao relativno pristojan članak. I to je sve.
Za svaki slučaj, treba naglasiti da Todorović nije ovom predstavom napao ni Crkvu, ni Briselski sporazum, ni Srbe, ni Albance. Samo je rekao gorku istinu.
Premijera ove predstave je održana 12. decembra 2014. godine na sceni Doma kulture u Gračanici gde je Narodno pozorište u Prištini, posle 15 godina izgnanstva konačno pronašlo svoj dom.
Nadamo se da će „Hotel Kosovo“ gostovati ponovo u Beogradu. A zatim i u Nišu, Kruševcu, Kraljevu i drugim gradovima i varošicama Srbije čija će publika poznati istinu i koje će istina osloboditi.
Ulogu povratnika tumači Aleksandar Mihajlović, a ostale uloge tumače Zinaida Dedakin, Branko Babović, Bojan Stojčetović, Bora Nenić, Milan Vasić, Igor Damnjanović, Milena Jakšić, Tamara Tomanović, mladi glumci i igrači plesne grupe „Street Dance“ iz Kosovske Mirovice. Muziku je komponovao Bojan Stojčetović, koreograf je Nebojša Gromilić, kostimograf Ljiljana Ružić, a scenograf Goran Stojčetović.
Нема коментара:
Постави коментар