Advokat Ilija Radulović o izjavama predsednika Srbije o
tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću
Predsednik
Srbije Tomislav Nikolić izvršio je sretenjski pravni desant na ustavnost i
zakonitost ovog državnog prostora, jer je u listu "Politika" od 15.
februara izjavio: "Znate, taj tužilac Vukčević je svojevremeno, kada smo
Vučić i ja bili opozicija, na pitanje da prokomentariše moje i Vučićevo
ponašanje, rekao: da nije bilo takvih ne bi bilo uopšte ni Haga. To su mu neki
zaboravili. Ja taj njegov odnos prema onome što se u Srbiji dešava, odnos koji
je potpuno na strani onih koji Srbiju optužuju, nikada neću da zaboravim...
Znam da je čestit čovek (Ljubiša Diković), da je oficir školovan i vaspitavan u
starom srpskom duhu i da kao takav on ne može da bude nikakav ratni
zločinac."
Svaka izvršna vlast, uglavnom, gleda na Skupštinu kao na
svoju "ličnu pisarnicu", na državu kao na svoj domazluk, na Ustav kao
na nešto što se ne poštuje i na sudije i tužioce äkao na "ćirice",
koje treba staviti ispod sača svoje samovolje.
Ovaj večiti pravni desant izvršne vlasti na sudsko-tužilačku nezavisnost
onemogućava načelo podele vlasti u onom monteskijeovskom smislu reči, alias
rečeno, onemogućava se stvaranje pravne države uspostavljanjem diktature.
Diktatura je vlast koja se oslanja neposredno na nasilje, jer nije vezana
nikakvim zakonima", kaže Lenjin u knjizi "Proleterska
revolucija" i renegat Kaucki. Ona kao "potpuno odsustvo zakona"
predstavlja surovu, tešku, krvavu, mučnu reč i svojevrsno opsadno stanje.
Naš narod ima potrebu za senzacijama, za mitom. Sav je nadahnut nekom željom za
praznoverjem, za legendom. Ne voli ni stvarnost, ni cifre, ni dokumentaciju, ni
statistiku. Od Turaka i Vizantinaca je nasledio potrebu da veruje u
budalaštinu, u apsurde, u nemogućnost. Treba mu servirati izmišljotine da bi ti
verovao", kaže Milan Jovanović Stoimirović u "Dnevniku 1936-1941".
Ovakav duhovni profil
ljudi nekritički i prirodno prihvata tzv. kentaursku politiku u kojoj je moguće
izreći nešto što nije moguće u jednoj pravnoj državi.
Zato je na predsedničkim izborima u Srbiji
pobedila ona jača, moćnija, majoritetnija, brojnija, popularnija, primitivnija,
ignorantnija, prostija, fatalnija politička opcija tzv. ovna predvodnika,
umesto opcije predsednika, s obzirom da je njen isključivi cilj bilo
čoporisanje, ukrđivanje, oćoravljenje, zavođenje, čarolisanje, laganje naroda radi
zadobijanja i učvršćenja vlasti. Ovaj cilj se obukao u odeždu političke utopije
radi navodne zaštite nacionalnih interesa i državnog suvereniteta. Sve
političke utopije imaju svoja Jevanđelja, svoje apostole, svete oce, sinode,
kurije, kongregacije, političke biroe, kardinalske zborove, apostolske sabore,
sinodske umetnike, dvorske umetnike. Narodu je dodeljena uloga "uslužne
budale".
Čopor bira tzv. ovna predvodnika, narod bira predsednika! Ali, nekoliko veštih
agenata svetskih silnika vlasti, koje Vladimir Vojinović označava kao tzv.
skandinavce, narod pretvaraju u čopor da bi odglasao političku opciju äovna
predvodnikaô.
I Hristos, i Brama, i Buda, i Zaratustra, i Lao Ce, i Konfučije, i Mojsije, i
Muhamed, i Marks nisu mogli da izmene ovaj svet. On je ostao zverinjak, jer
svaki čovek, uglavnom, hoće ono što je najbolje za njega. Do ovog najboljeg
dolazi se talentom, ili radom, ili upornošću, ili ekonomisanjem, ili veštinom,
ili silom. Sili se daje privlačna fasada, stavlja joj se željena i popularna
zastava, istakne joj se populistički, agorski, ulični, ponarođeni i neodoljivi
ideal i program, pa se tako stiže u Tiljerije, Versaj, Kremlj, Dedinje, Dolma
Bahče, Andrićev venac.
Ovo nije zlatno doba, niti vreme Jelisejskog, niti Edenskog života. Naprotiv!
Užas i drhtanje je stvarnost. Nebo se namrgodilo kao da hoće da se zatvori baš
onako kao što se zatvorilo majci na slici Gernike, jer äkriminalni tipovi i
luđaci stupaju na čelo gomila, laju unebovapijuće gluposti, a svetina trčkara
za njima kao za anđelima čuvarima. Lude nose zastave, krvare, truju se
klevetama i invektivom. Ova povampirena politika izjeda nam bubrege i mozak (M.
Krleža).
Primitivizacija naroda izjeda i potkopava svakoga, gasi duh, spušta ukus na
najniži nivo, od religije stvara praznoverje, od Boga idole, mesto jasne i
trezvene misli zauzima mutan mit. Uglavnom, äda bi sudsko-tužilačka vlast mogla
izvršiti svoj zadatak, ona treba da je u položaju u kome će smeti, bez plašnje
i bez opasnosti, slobodno zakone primeniti i pred nju izneseni spor rešiti
onako kako to zakon zahteva, kaže dr Živojin Perić.
Ovakvom mišljenju se pridružuje prof. dr Garsonnet, rekavši:
Jedino u svojoj nezavisnosti sudija se oseća dovoljno hrabar da se odupre i molbama
i pretnjama, ma otkud one poticale; da kazni svakog krivca, ma kako visok bio
položaj njegov i da ne sluša nikada drugoga glasa, sem glasa svoje savesti.
Ovakvo shvatanje prava proizilazi iz osećanja da je zakon u državi ono što je
bog u svemiru, kako bi to rekao Altuzius, ili, da je äzakon Kralj svih, i
smrtnih i besmrtnih, kako je mislio Plutarh, ili, da je Car careva zakon, kako
ga dopunjava Sveti Jovan Zlatousti. To je pravna država!
Bez sudija i
tužilaca nema prava, a bez prava život nema nikakve vrednosti. Sudija i Tužilac
su oživotvoreni zakon", kaže Dimitrije Matić, profesor Otečestvenog prava
Univerziteta u Beogradu (Srpske novine, br. 49 od 10. septembra 1849. godine).
Šta znači tvrdnja, u ovoj izjavi, da takav čovek ne može da bude nikakav ratni
zločinac?! Ona u celosti ukida ono što se označava kao pravna država i
uspostavlja diktaturu, s jedne strane, i ovaj državni prostor pretvara u
životinjsku farmu, sa druge strane, i na njemu afirmiše borbu za opstanak
umesto života u kojoj nema ni zakona, ni morala, ni obzira, ni smisla, ni
sistema vrednosti!
Dakle, na Dan državnosti Srbije dobili smo "mrak u podne" uvođenjem
diktature, umesto svetlosti pravne države. Ako je dozvoljeno male stvari
upoređivati sa velikim, kako bi to rekao Virgilije, onda ću vas podsetiti da je
Josip Broz Tito, jedan od najvećih državnika u političkoj istoriji sveta, kako
ga ocenjuje David Rokfeler, prilikom otvaranja spomenika na Mrakovici, na
Kozari, 1971. godine, rekao u vezi s mojim tuzlanskim presudama: äOvde se
donose romantičarske presude. Taj sudija se drži zakona kao pijan plota. On
okreće zakon na sve moguće strane da bi oslobodio okrivljenog.
Ovaj napad na primenu zakona ušao je u Brevijar najcrnjeg bezakonja! Ovo vreme
se spustilo u odnosu na to vreme u kojem je ovaj jugoslovenski veličajnik, ili
aristoklej, izgovorio ove reči i koje je poludelo i izludelo Helderlina,
Lenaua, Hoffmana, Vajningera, Konrad Majera, Huga Wolfa, Stefana Cvajga,
Ibsena, Strindberga, Kierkegarda, Brandesa, Swifta.
Prikaz ovih dalekosežnih negativnih posledica navedene ignorantske, tiranske,
diktatorske, silničke i nasilničke izjave nije imao nameru nikoga da povredi,
uvredi ili omalovaži, nego isključivo da ukaže da zaostajanje ne znači samo
stajanje na jednoj tački i zaustavljanje, nego i kretanje unazad. (Bela Hamvaš)
Nije lako proživeti, odživeti i osmisliti ovo apokaliptičko razdoblje ni u
društvima velikog blagostanja, a kamoli u jednom
životinjsko-farmersko-prokleto-avlijskom zlostanju i bezakonju.
Ne može se jedan ugledni državni tužilac za ratne zločine oslovljavati sa ätaj
tužilac Vukčevićô pošto on predstavlja Državu Srbiju na najbolji mogući način,
niti se može diskvalifikovati zato što je ispunio radni staž za penzionisanje,
niti se može o njemu govoriti sa primećenim i očibodećim prezirom, niti
ignorantskim gaženjem jurističke maksime non sub homine, sed sub lege, ili, ne
prema čoveku, niti mu se može zamerati što je verodostojno i istinito prikazao
stvarnu sadržinu opozicionog političkog ponašanja Tomislava Nikolića i
Aleksandra Vučića.
Ovaj pravni rat između zakonitosti i bezakonja se nastavlja, jer je
nepodnošljiva čovekova potreba za smislom, logosom i istinom!
(tekst
preuzet sa sajta dnevnog lista Danas)
Нема коментара:
Постави коментар